Државни посао

Србија је опчињена насиљем и скоро ништа не чини да га сузбије. Могуће је да као друштво признајемо немоћ пред виталним моделима бахатости, при чему је чежња за грађанским спокојем само још један вид социјалне утопије.

Тешко је из прве набројати сва попришта насиља, али ево овлашног покушаја: саобраћај, породица, школа, спорт, политика, тајна полиција и тајна политика. И још многи опасни хибриди настали укрштањем неких од наведених врста. Не знамо, наравно, шта све из чега произлази, али опште место о „дуготрајној вредносној кризи” само је производ истинске кризе друштва.

Поједини теоретичари друштвеног пропадања склони су да темељно објашњење траже у ратовима деведесетих. Наводно је скоро све балканке државе захватио колективни посттрауматски ратни синдром, па је у ситуацијама високе фрустрације сила бржа од разума.

То би могло да буде донекле тачно, будући да су ратне трауме потенциране мирнодопским безнађем додатно гориво за ионако кратак балкански фитиљ. Ратови су, ипак, релативно давна прошлост.

Шта је урадила држава? Мало, или скоро нимало. Додатна пауперизација, не само пролетерске сиротиње, него и негдашње средње класе, ствара добре услове за илегални излазак из система: масовни криминал у маргиналним групама, уз насиље које производе гомила и публика. Али и капитална бахатост коју је себи приуштила владајућа каста.

Са свим облицима власти држава је имала разумевање за тзв. хулиганизам, мада је реч о далеко опаснијем феномену: стварању борбених навијачких група, с одликама дириговане и привидно неконтролисане паравојске. Српски фудбал је неописиво лош, у Европи без имена и значаја, али су борбе на трибинама око ораница на којима се игра пародија ногомета, већ много година далеко опасније од разлога због којих су започете.

„Политика” се бавила судњом недоумицом, зашто хулигани имају разумевање полиције, подршку судских власти и колективну амнестију државе? Не може бити довољно доброг одговора на ова питања, јер новине и нису задужене за одговоре, а држава углавном ћути. Још су ту и страначке војске, којима се странка не замера чак и кад постане држава.

Маргиналне групе на тај начин постају политички чинилац, и за ту околност оне траже (и добијају) уступке који се своде на једноставно игнорисање уносних послова којима се „навијачи” баве.

Нема модела ни за решење вршњачког насиља. Дечаци који почињу да осећају сопствену физичку снагу имају најгоре могуће узоре. За многе од њих насилништво је брзи пут за афирмацију која се у овом друштву рачуна: буди немилосрдан, јачи од других, не обазири се, нико ти ништа не може и неће.

Узроци вршњачког насиља траже се у породици или у школи, а оно се одиграва негде између, на граници социјалног и васпитног безнађа и правосудне немоћи. Школе су постале идеално тржиште опијата, а клинци најрањивија циљна група дилера. Сетимо се акције „Сабља”, после које је ондашњи министар полиције тријумфално изјавио: „Тржиште дроге у Србији је разорено”.

Ништа погрешније од тога. Такав посао не може бити разорен ако се не разара стално, то је процес а не једна акција, а за такав континуитет држава нема довољно воље, ако уопште жели да је нађе.

Угледни правници сматрају да Србија нема добре законе који могу да буду делотворни, а и тамо где постоје, правосуђе је у сфери конзервативне инерције, системског закречења и дозиране корупције.

Како ће ова држава изаћи на крај с ноћним насиљем у Савамали? Сва је прилика да из њега мора да се извуче, макар и грбава, јер је заташкавање најгора солуција. Забрињава ћутање, покушаји бесмислених објашњења и оправдања, игнорисање заштитника грађана, предуга истрага...

Савамала је кључни тест за поверење у ову (техничку) власт. Неизбежно је да кажу ко је напао део града, због чега, ко га је у то увалио? То би био први корак ка некаквом отаљавању одговорности. Глупо јесте, али и много опасно. Премијер рече да је то учинио неки идиот, али тај је прилично виспрен кад још нико није открио његово лице иза црне чарапе.

Написах у прошлом броју како стрепим да ће случај фантомског насиља вероватно бити трапаво архивиран. Све води ка томе, мало је вероватна конференција за штампу на којој неко из града или владе саопштава детаље о томе шта је било и зашто се то догодило. И имена насилника. У име кога и чега су рушили тако силовито и разбојнички ако разлог није ширење мрачне варијанте ужаса.

Никаква борба против било каквог насиља неће имати смисла, ако држава не објасни разлоге за своје ирационалне насилне подухвате.