„Шездесетосмаш” Милисава Савића

Књигу Милисава Савића „Шездесетосмаш” збирку прича, репортажа и интервјуа из „Студента”, из 1968. године, управо је објавио „Службени гласник”, а о овом издању су, поред аутора, говорили уредница издања Гордана Милосављевић Стојановић и универзитетски професор Радивоје Микић.

„Шездесетосмаш” садржи ране приче Милисава Савића, репортаже, интервјуе, извештаје о догађају код чувеног новобеоградског надвожњака почетком јуна 1968. године, као и текстове који имају готово есејистички карактер. Ту су интервјуи са гостима редакције „Студента” Загорком Пешић Голубовић, Живојином Павловићем, Душком Радовићем, Бориславом Пекићем, Слободаном Селенићем.

Уредница издања Гордана Милосављевић Стојановић посебно је нагласила да књига „Шездесетосмаш” отвара нову едицију „Гласника” названу „2 у 1”, из прве руке представљајући време из којег је настала Савићева стварносна проза.

Иако су промоцији присуствовали и некадашњи шездесетосмаши професор Ђорђије Вуковић, који је те године био уредник Рубрике Култура у „Студенту”, као и Бранка Оташевић, која је истакла да је управо у „Студенту” усвојила моралне стандарде, право на мишљење у новинарству, те сазнања о важности језика и стила, професор Радивоје Микић нагласио је да је у време слободарских идеја `68. био још гимназијалац.

Ипак, анализирајући ову књигу, приметио је да она, поред тога што приказује амбијент студентске побуне, преиспитује и улогу књижевности у буђењу слободе мишљења. Микић је истакао сазревање Савића као аутора који је од почетка био свестан дволичности стварности, једног „умивеног” и јавног лица за показивање, као и стварног живота људи који су већ на почетку живота обележени неком социјалном неправдом. Одбијајући да ову прозу назове стварносном или делом црног таласа у уметности, Микић је у њој видео суштинска егзистенцијална питања о идентитету и животном усмерењу појединца.

– Књига „Шездесетосмаш” замишљена је као нека врста сведочанства о једном изузетно важном тренутку у животу младих људи у другој половини прошлог века, једнако као што, на другој страни, треба да покаже и како је један писац у том  важном тренутку гледао на улогу књижевности и задатак своје генерације у важним друштвено-политичким процесима и како се на различите начине ангажовао, као писац, као извештач с лица места, као репортер, и као аутор репортажа, рекао је Микић.

Милисав Савић приметио је да је студентска побуна из 1968. године људима остала у лепом сећању због тога што њени учесници нису освојили власт, за разлику од оне која јој је претходила, или оне која је уследила после 30 година.

– Данас мало ко верује у истинску побуну. Књижевност је некада становала на аутобуским и железничким станицама, у лудницама, затворима, у сеоским ћумезима. Сада је више тамо нема. Да ли књижевност живи на цветним ливадама или мора да сиђе у блато, у тамни вилајет, у сам пакао? Ова књига може се читати и као прича о заблудама и поразима једне генерације или једне поетике. Време или историја нису нам дали за право. Сан о хуманом и праведном друштву остао је само сан. Борили смо се против „црњака” у свету, данас га има више него икад, „црњак” из наше прозе и филмова личи на бајку у односу на овај реални, данашњи. Сав се наш шездесетосмашки ангажман свео на суво јесење лишће које се круни и распада под налетима дивљег ветра. Можда оног истог ветра који смо ми шездесетосмаши призивали, да пауци не би небо премрежили, мишљења је Милисав Савић.