Говори антисрпски да те цео свет разуме

По­те­за­ње нај­те­же ар­ти­ље­ри­је про­тив не­ис­то­ми­шље­ни­ка, стра­них пла­ће­ни­ка и ауто­шо­ви­ни­ста, са једне стране, и ве­ли­ко­срп­ских чет­ни­ка и ге­но­цид­них фа­ши­ста, са друге, по­ста­ло је не­ка вр­ста но­ве нор­мал­но­сти у Ср­би­ји. Не­дав­но је чак и реч „кро­а­то­фил” до­би­ла не­га­тив­но зна­че­ње, иако у пре­во­ду зна­чи љу­бав пре­ма Хр­ва­ти­ма. Свеједно је про­гла­ше­на го­во­ром мр­жње у једној свађи прве и друге Србије, на релацији Ратко Дмитровић – НУНС. НУНС је директора „Новости” оптужио за говор мржње зато што је њихову колегиницу назвао кроатофилом. 
А како стоје ствари са увре­дама ко­је се упу­ћу­ју ве­ћин­ском на­ро­ду? Ни­ка­да ни­јед­на не­вла­ди­на ор­га­ни­за­ци­ја ни­ко­га ни­је при­ја­ви­ла за го­вор мр­жње пре­ма Ср­би­ма. 
Ни­јед­ном су­ду у Ср­би­ји ни­је за­пао слу­чај у ком би мо­рао да утвр­ди да ли по­сто­ји „ан­ти­срп­ски го­вор мр­жње”. „По­ли­ти­ка” је про­ве­ри­ла – у прак­си по­ве­ре­ни­ка за за­шти­ту рав­но­прав­но­сти, до са­да ни­је под­не­та ни­јед­на при­ту­жба за го­вор мр­жње пре­ма ве­ћин­ском ста­нов­ни­штву.
Ка­ко је то мо­гу­ће, ка­да је јав­ни го­вор пре­пла­вљен мр­жњом? Со­ци­о­лог Сло­бо­дан Ан­то­нић твр­ди да код нас по­сто­је сај­то­ви на ко­јим до­ми­ни­ра „ти­пи­чан ан­ти­срп­ски и шо­ви­ни­стич­ки дис­курс” и обим­но ци­ти­ра са јед­ног од њих, Ауто­но­ми­ја.ин­фо, на ком је Ср­би­ја кон­цен­тра­ци­ја зла на не­ве­ли­ком про­сто­ру, пу­стош, сви­њац, ду­бо­ко де­ге­не­ри­са­но дру­штво, пр­ља­во. Ср­бе опи­су­ју као „при­ми­тив­ни на­род”, „љу­де чуд­них фи­зи­о­но­ми­ја и не­ар­ти­ку­ли­са­ног је­зи­ка”, ко­ји­ма ће у бу­дућ­но­сти „но­ге би­ти све кра­ће, а по­гле­ди све ту­пљи”. Зар то ни­су при­ме­ри го­во­ра мр­жње? 
Ак­ти­ви­сти људ­ских пра­ва ка­жу да је „го­вор мр­жње“ код нас уве­ден ка­ко би се од­ре­ђе­не гру­пе у дру­штву бо­ље за­шти­ти­ле од дис­кри­ми­на­ци­је. Пре­ма об­ја­шње­њу про­фе­сор­ке Ве­сне Ракић Во­ди­не­лић са Прав­ног фа­кул­те­ра Уни­вер­зи­те­та Уни­он, го­вор мр­жње је де­фи­ни­сан пре­по­ру­ка­ма Са­ве­та Евро­пе и за­ко­ном о ме­ди­ји­ма, али он по­сто­ји са­мо кад је усме­рен ка при­пад­ни­ци­ма ма­њи­на у јед­ном дру­штву, а не и пре­ма ве­ћин­ском на­ро­ду.
– За­јед­нич­ко је да се под го­во­ром мр­жње под­ра­зу­ме­ва­ју јав­но по­зи­ва­ње на дис­кри­ми­на­ци­ју раз­ли­чи­тих вр­ста ма­њи­на, ет­нич­ких, вер­ских, је­зич­ких, сек­су­ал­них. Пре­ма то­ме, го­вор мр­жње упе­рен је про­тив од­ре­ђе­них ма­њи­на у дру­штву, а за­бра­на го­во­ра мр­жње про­пи­са­на је због њи­хо­ве за­шти­те – ка­же на­ша са­го­вор­ни­ца.
Ка­ко ис­ти­че, мо­ра се пра­ви­ти раз­ли­ка из­ме­ђу го­во­ра мр­жње и го­во­ра са мр­жњом:
– Ако, на при­мер, са мр­жњом го­во­рим о не­ком по­ли­ти­ча­ру, он­да то ни­је го­вор мр­жње. Та­кав го­вор је у сва­ком слу­ча­ју ле­га­лан, ни­је за­бра­њен, али те­шко је ре­ћи да ли је и ле­ги­ти­ман. Увре­дљив је го­вор, и као та­кав не­до­пу­штен, ако за не­ко­га ка­же­те да је пр­љав, ру­жан и слич­но. Не­до­пу­штен је за­то што је увре­дљив, а не за­то што је го­вор мр­жње. Са­го­вор­ни­ца сма­тра и да су у Ср­би­ји нај­ви­ше угро­же­ни Ро­ми и ЛГБТ по­пу­ла­ци­ја, за­тим осо­бе са ин­ва­ли­ди­те­том, па он­да же­не.
– На­рав­но да не мо­же ве­ћи­на би­ти дис­кри­ми­ни­са­на го­во­ром мр­жње, јер је сва­ка ве­ћи­на ја­ча и до­ми­нант­на. Не по­сто­ји у Ср­би­ји го­вор мр­жње пре­ма Ср­би­ма, јер би то зна­чи­ло да су они ма­њи­на, а они то ни­су. Да ли ми­сли­те да ли је оно што је Ар­чи­бад Рајс на­пи­сао у књи­зи „Чуј­те Ср­би“ го­вор мр­жње? Он нас у мно­го на­вра­та ни­је баш ле­по опи­сао. То до­жи­вља­вам као до­бро­на­мер­ну кри­ти­ку. Ни­је­дан на­род ни­је ге­но­ци­дан, то је пот­пу­но по­гре­шно. Као што ни­је­дан на­род ни­је уста­шо­и­дан или чет­ни­ко­лик, јер је то при­хва­та­ње ор­га­ни­ци­стич­ких те­о­ри­ја, где се чи­та­вом на­ро­ду при­пи­су­ју не­ка по­ли­тич­ка свој­ства. То је иди­о­ти­зам – оце­њу­је др Ракић Во­ди­не­лић.
На ова пи­та­ња дру­га­чи­је гле­да њен ко­ле­га, про­фе­сор Прав­ног фа­кул­те­та Уни­вер­зи­те­та у Бе­о­гра­ду Ми­лан Шку­лић.
– Ми­слим да Ср­би у Ср­би­ји мо­гу би­ти жр­тве кри­вич­ног де­ла ко­је има­ју еле­мен­те го­во­ра мр­жње. У прак­си то де­лу­је нео­бич­но због ство­ре­не дру­штве­не кли­ме, о ко­јој го­во­ри јед­на ста­ра ми­сао по ко­јој мно­ги Ср­би, ка­да то­бож же­ле да бу­ду објек­тив­ни, при­хва­та­ју ре­зон сво­јих не­при­ја­те­ља – ка­же Шку­лић за „По­ли­ти­ку“.
Не­ка­да и го­вор сам по се­би пред­ста­вља из­вр­ше­ње од­ре­ђе­ног кри­вич­ног де­ла, по­пут иза­зи­ва­ња на­ци­о­нал­не, ра­сне или вер­ске мр­жње или не­тр­пе­љи­во­сти, до­да­је про­фе­сор, али не по­сто­ји кри­вич­но де­ло под на­зи­вом го­вор мр­жње.
– Не­ка­да се ма­ни­фе­сту­је го­вор мр­жње ко­ји је јед­на вр­ста дру­штве­ног фе­но­ме­на, али ни­је сам по се­би стрикт­но кри­вич­но­прав­на ка­те­го­ри­ја. У жар­гон­ском сми­слу тад се го­во­ри о го­во­ру мр­жње, али уства­ри то се од­но­си на из­ра­зи­то по­ни­жа­ва­ју­ћи став пре­ма не­кој на­ци­ји, ра­си, ве­ри или дру­гој гру­па­ци­ји љу­ди. Би­ло ко­ја ра­сна, на­ци­о­нал­на и вер­ска гру­па мо­же би­ти угро­же­на та­квим де­лик­том, без об­зи­ра да ли је ве­ћин­ска или ма­њин­ска. И без об­зи­ра на то да ли је учи­ни­лац та­квог кри­вич­ног де­ла при­па­да ка­те­го­ри­ји та­ко­зва­них на­ци­о­нал­них ма­зо­хи­ста, ко­ји соп­стве­ни на­род из­ла­же по­ру­зи или у од­но­су на ње­га иза­зи­ва не­тр­пе­љи­вост. У Ср­би­ји је го­то­во по­пу­лар­но из­ру­ги­ва­ти се и соп­стве­ном на­ро­ду – оце­њу­је наш са­го­вор­ник.
И обр­ну­то, до­да­је Шку­лић, ово кри­вич­но де­ло мо­же учи­ни­ти и при­пад­ник на­ци­о­нал­не, ет­нич­ке или вер­ске ма­њи­не у од­но­су ве­ћи­ну и та­да је то је го­вор мр­жње не­за­ви­сно од то­га да ли се ра­ди о при­пад­ни­ку ве­ћин­ског или ма­њин­ског на­ро­да, об­ја­шња­ва про­фе­сор.
– До 2012. го­ди­не има­ли смо и кри­вич­но де­ло кле­ве­те, али је Ср­би­ја то уки­ну­ла. По то­ме се свр­ста­ва у ред др­жа­ва по­пут БиХ, Мол­да­ви­је и Гру­зи­је, за раз­ли­ку од Не­мач­ке, Фран­цу­ске или Аустри­је ко­је по­зна­ју кри­вич­но де­ло кле­ве­те и ка­жња­ва­ју че­сто ка­зном за­тво­ра. Да ли је не­ко ма­њи­на или ве­ћи­на, ре­ла­тив­на је ствар. Ср­би су ве­ћи­на у Ср­би­ји, али су убе­дљи­ва ма­њи­на у европ­ском прав­ном про­сто­ру. Ако би не­ко у Ср­би­ји вре­ђао пред­став­ни­ке не­ке вер­ске гру­пе ко­ја је у Ср­би­ји ма­њин­ска, то не зна­чи да она ни­је ве­ћин­ска на про­сто­ру Евро­пе – ис­ти­че Ми­лан Шку­лић.
Слич­не ди­ле­ме му­че и дру­ге др­жа­ве и њи­хо­ве прав­ни­ке. Шта се де­ша­ва у Аме­ри­ци? На при­мер, кад се си­ту­а­ци­ја пре­о­кре­не и бе­ли по­ли­цај­ци, че­сто оп­ту­жи­ва­ни да су угње­та­чи и ра­си­сти, поч­ну да се осе­ћа­ју као гли­не­ни го­лу­бо­ви?
За Вла­ду са­ве­зне др­жа­ве Лу­и­зи­ја­не не­ма ди­ле­ме – та­ко­зва­ни зло­чин из мр­жње мо­ра се из­гле­да оштри­је спре­ча­ва­ти баш у слу­ча­ју кад га чи­не они ко­ји су че­сто би­ли ње­го­ве жр­тве. Де­мон­стра­ци­је због ве­ли­ког бро­ја слу­ча­је­ва кад су бе­ли по­ли­цај­ци по­вла­чи­ли ороз и уби­ја­ли не­на­о­ру­жа­не цр­не гра­ђа­не, твр­де вла­сти Лу­и­зи­ја­не, до­ве­ле су да за­штит­ни­ци за­ко­на по­ста­ну пла­шљи­ви и не­си­гур­ни. Због то­га је, твр­де вла­сти у Лу­и­зи­ја­ни, у по­ра­сту број нај­те­жих кри­вич­них де­ла, ма­да кон­крет­них по­да­та­ка ко­ји би то по­твр­ди­ли – не­ма. Та­ко по­ли­цај­ци, због ути­ска да сви од­ре­да мр­зе црн­це, мо­гу има­ти  про­бле­ма у оба­вља­њу ду­жно­сти – за­шти­ти гра­ђа­на, њи­хо­вих жи­во­та и имо­ви­не.
Оп­ту­жбе да по­ли­цај­ци ма­сов­но чи­не „зло­чи­не из мр­жње“ пре­ма ма­њин­ским за­јед­ни­ца­ма у САД, из­ли­ле су се по дру­штве­ним мре­жа­ма, али и на ули­це у де­мон­стра­ци­је. У Лу­и­зи­ја­ни твр­де да су про­те­сти до­ве­ли до по­ра­ста на­па­да на по­ли­цај­це и да је за­то нео­п­ход­на за­шти­та оних ко­ји су до сад би­ли ети­ке­ти­ра­ни као зло­чин­ци из мр­жње. Кон­крет­но, твр­ди се да ак­тив­но­сти по­кре­та „Цр­ни жи­во­ти су ва­жни“ во­де ве­ћем бро­ју на­па­да на бе­ле по­ли­цај­це и њи­хо­вог уби­ја­ња из мр­жње. По­не­кад и нај­бо­ље на­ме­ре мо­гу има­ти не­же­ље­но на­лич­је.