Govori antisrpski da te ceo svet razume

Po­te­za­nje naj­te­že ar­ti­lje­ri­je pro­tiv ne­is­to­mi­šlje­ni­ka, stra­nih pla­će­ni­ka i auto­šo­vi­ni­sta, sa jedne strane, i ve­li­ko­srp­skih čet­ni­ka i ge­no­cid­nih fa­ši­sta, sa druge, po­sta­lo je ne­ka vr­sta no­ve nor­mal­no­sti u Sr­bi­ji. Ne­dav­no je čak i reč „kro­a­to­fil” do­bi­la ne­ga­tiv­no zna­če­nje, iako u pre­vo­du zna­či lju­bav pre­ma Hr­va­ti­ma. Svejedno je pro­gla­še­na go­vo­rom mr­žnje u jednoj svađi prve i druge Srbije, na relaciji Ratko Dmitrović – NUNS. NUNS je direktora „Novosti” optužio za govor mržnje zato što je njihovu koleginicu nazvao kroatofilom. 
A kako stoje stvari sa uvre­dama ko­je se upu­ću­ju ve­ćin­skom na­ro­du? Ni­ka­da ni­jed­na ne­vla­di­na or­ga­ni­za­ci­ja ni­ko­ga ni­je pri­ja­vi­la za go­vor mr­žnje pre­ma Sr­bi­ma. 
Ni­jed­nom su­du u Sr­bi­ji ni­je za­pao slu­čaj u kom bi mo­rao da utvr­di da li po­sto­ji „an­ti­srp­ski go­vor mr­žnje”. „Po­li­ti­ka” je pro­ve­ri­la – u prak­si po­ve­re­ni­ka za za­šti­tu rav­no­prav­no­sti, do sa­da ni­je pod­ne­ta ni­jed­na pri­tu­žba za go­vor mr­žnje pre­ma ve­ćin­skom sta­nov­ni­štvu.
Ka­ko je to mo­gu­će, ka­da je jav­ni go­vor pre­pla­vljen mr­žnjom? So­ci­o­log Slo­bo­dan An­to­nić tvr­di da kod nas po­sto­je saj­to­vi na ko­jim do­mi­ni­ra „ti­pi­čan an­ti­srp­ski i šo­vi­ni­stič­ki dis­kurs” i obim­no ci­ti­ra sa jed­nog od njih, Auto­no­mi­ja.in­fo, na kom je Sr­bi­ja kon­cen­tra­ci­ja zla na ne­ve­li­kom pro­sto­ru, pu­stoš, svi­njac, du­bo­ko de­ge­ne­ri­sa­no dru­štvo, pr­lja­vo. Sr­be opi­su­ju kao „pri­mi­tiv­ni na­rod”, „lju­de čud­nih fi­zi­o­no­mi­ja i ne­ar­ti­ku­li­sa­nog je­zi­ka”, ko­ji­ma će u bu­duć­no­sti „no­ge bi­ti sve kra­će, a po­gle­di sve tu­plji”. Zar to ni­su pri­me­ri go­vo­ra mr­žnje? 
Ak­ti­vi­sti ljud­skih pra­va ka­žu da je „go­vor mr­žnje“ kod nas uve­den ka­ko bi se od­re­đe­ne gru­pe u dru­štvu bo­lje za­šti­ti­le od dis­kri­mi­na­ci­je. Pre­ma ob­ja­šnje­nju pro­fe­sor­ke Ve­sne Rakić Vo­di­ne­lić sa Prav­nog fa­kul­te­ra Uni­ver­zi­te­ta Uni­on, go­vor mr­žnje je de­fi­ni­san pre­po­ru­ka­ma Sa­ve­ta Evro­pe i za­ko­nom o me­di­ji­ma, ali on po­sto­ji sa­mo kad je usme­ren ka pri­pad­ni­ci­ma ma­nji­na u jed­nom dru­štvu, a ne i pre­ma ve­ćin­skom na­ro­du.
– Za­jed­nič­ko je da se pod go­vo­rom mr­žnje pod­ra­zu­me­va­ju jav­no po­zi­va­nje na dis­kri­mi­na­ci­ju raz­li­či­tih vr­sta ma­nji­na, et­nič­kih, ver­skih, je­zič­kih, sek­su­al­nih. Pre­ma to­me, go­vor mr­žnje upe­ren je pro­tiv od­re­đe­nih ma­nji­na u dru­štvu, a za­bra­na go­vo­ra mr­žnje pro­pi­sa­na je zbog nji­ho­ve za­šti­te – ka­že na­ša sa­go­vor­ni­ca.
Ka­ko is­ti­če, mo­ra se pra­vi­ti raz­li­ka iz­me­đu go­vo­ra mr­žnje i go­vo­ra sa mr­žnjom:
– Ako, na pri­mer, sa mr­žnjom go­vo­rim o ne­kom po­li­ti­ča­ru, on­da to ni­je go­vor mr­žnje. Ta­kav go­vor je u sva­kom slu­ča­ju le­ga­lan, ni­je za­bra­njen, ali te­ško je re­ći da li je i le­gi­ti­man. Uvre­dljiv je go­vor, i kao ta­kav ne­do­pu­šten, ako za ne­ko­ga ka­že­te da je pr­ljav, ru­žan i slič­no. Ne­do­pu­šten je za­to što je uvre­dljiv, a ne za­to što je go­vor mr­žnje. Sa­go­vor­ni­ca sma­tra i da su u Sr­bi­ji naj­vi­še ugro­že­ni Ro­mi i LGBT po­pu­la­ci­ja, za­tim oso­be sa in­va­li­di­te­tom, pa on­da že­ne.
– Na­rav­no da ne mo­že ve­ći­na bi­ti dis­kri­mi­ni­sa­na go­vo­rom mr­žnje, jer je sva­ka ve­ći­na ja­ča i do­mi­nant­na. Ne po­sto­ji u Sr­bi­ji go­vor mr­žnje pre­ma Sr­bi­ma, jer bi to zna­či­lo da su oni ma­nji­na, a oni to ni­su. Da li mi­sli­te da li je ono što je Ar­či­bad Rajs na­pi­sao u knji­zi „Čuj­te Sr­bi“ go­vor mr­žnje? On nas u mno­go na­vra­ta ni­je baš le­po opi­sao. To do­ži­vlja­vam kao do­bro­na­mer­nu kri­ti­ku. Ni­je­dan na­rod ni­je ge­no­ci­dan, to je pot­pu­no po­gre­šno. Kao što ni­je­dan na­rod ni­je usta­šo­i­dan ili čet­ni­ko­lik, jer je to pri­hva­ta­nje or­ga­ni­ci­stič­kih te­o­ri­ja, gde se či­ta­vom na­ro­du pri­pi­su­ju ne­ka po­li­tič­ka svoj­stva. To je idi­o­ti­zam – oce­nju­je dr Rakić Vo­di­ne­lić.
Na ova pi­ta­nja dru­ga­či­je gle­da njen ko­le­ga, pro­fe­sor Prav­nog fa­kul­te­ta Uni­ver­zi­te­ta u Be­o­gra­du Mi­lan Šku­lić.
– Mi­slim da Sr­bi u Sr­bi­ji mo­gu bi­ti žr­tve kri­vič­nog de­la ko­je ima­ju ele­men­te go­vo­ra mr­žnje. U prak­si to de­lu­je neo­bič­no zbog stvo­re­ne dru­štve­ne kli­me, o ko­joj go­vo­ri jed­na sta­ra mi­sao po ko­joj mno­gi Sr­bi, ka­da to­bož že­le da bu­du objek­tiv­ni, pri­hva­ta­ju re­zon svo­jih ne­pri­ja­te­lja – ka­že Šku­lić za „Po­li­ti­ku“.
Ne­ka­da i go­vor sam po se­bi pred­sta­vlja iz­vr­še­nje od­re­đe­nog kri­vič­nog de­la, po­put iza­zi­va­nja na­ci­o­nal­ne, ra­sne ili ver­ske mr­žnje ili ne­tr­pe­lji­vo­sti, do­da­je pro­fe­sor, ali ne po­sto­ji kri­vič­no de­lo pod na­zi­vom go­vor mr­žnje.
– Ne­ka­da se ma­ni­fe­stu­je go­vor mr­žnje ko­ji je jed­na vr­sta dru­štve­nog fe­no­me­na, ali ni­je sam po se­bi strikt­no kri­vič­no­prav­na ka­te­go­ri­ja. U žar­gon­skom smi­slu tad se go­vo­ri o go­vo­ru mr­žnje, ali ustva­ri to se od­no­si na iz­ra­zi­to po­ni­ža­va­ju­ći stav pre­ma ne­koj na­ci­ji, ra­si, ve­ri ili dru­goj gru­pa­ci­ji lju­di. Bi­lo ko­ja ra­sna, na­ci­o­nal­na i ver­ska gru­pa mo­že bi­ti ugro­že­na ta­kvim de­lik­tom, bez ob­zi­ra da li je ve­ćin­ska ili ma­njin­ska. I bez ob­zi­ra na to da li je uči­ni­lac ta­kvog kri­vič­nog de­la pri­pa­da ka­te­go­ri­ji ta­ko­zva­nih na­ci­o­nal­nih ma­zo­hi­sta, ko­ji sop­stve­ni na­rod iz­la­že po­ru­zi ili u od­no­su na nje­ga iza­zi­va ne­tr­pe­lji­vost. U Sr­bi­ji je go­to­vo po­pu­lar­no iz­ru­gi­va­ti se i sop­stve­nom na­ro­du – oce­nju­je naš sa­go­vor­nik.
I obr­nu­to, do­da­je Šku­lić, ovo kri­vič­no de­lo mo­že uči­ni­ti i pri­pad­nik na­ci­o­nal­ne, et­nič­ke ili ver­ske ma­nji­ne u od­no­su ve­ći­nu i ta­da je to je go­vor mr­žnje ne­za­vi­sno od to­ga da li se ra­di o pri­pad­ni­ku ve­ćin­skog ili ma­njin­skog na­ro­da, ob­ja­šnja­va pro­fe­sor.
– Do 2012. go­di­ne ima­li smo i kri­vič­no de­lo kle­ve­te, ali je Sr­bi­ja to uki­nu­la. Po to­me se svr­sta­va u red dr­ža­va po­put BiH, Mol­da­vi­je i Gru­zi­je, za raz­li­ku od Ne­mač­ke, Fran­cu­ske ili Austri­je ko­je po­zna­ju kri­vič­no de­lo kle­ve­te i ka­žnja­va­ju če­sto ka­znom za­tvo­ra. Da li je ne­ko ma­nji­na ili ve­ći­na, re­la­tiv­na je stvar. Sr­bi su ve­ći­na u Sr­bi­ji, ali su ube­dlji­va ma­nji­na u evrop­skom prav­nom pro­sto­ru. Ako bi ne­ko u Sr­bi­ji vre­đao pred­stav­ni­ke ne­ke ver­ske gru­pe ko­ja je u Sr­bi­ji ma­njin­ska, to ne zna­či da ona ni­je ve­ćin­ska na pro­sto­ru Evro­pe – is­ti­če Mi­lan Šku­lić.
Slič­ne di­le­me mu­če i dru­ge dr­ža­ve i nji­ho­ve prav­ni­ke. Šta se de­ša­va u Ame­ri­ci? Na pri­mer, kad se si­tu­a­ci­ja pre­o­kre­ne i be­li po­li­caj­ci, če­sto op­tu­ži­va­ni da su ugnje­ta­či i ra­si­sti, poč­nu da se ose­ća­ju kao gli­ne­ni go­lu­bo­vi?
Za Vla­du sa­ve­zne dr­ža­ve Lu­i­zi­ja­ne ne­ma di­le­me – ta­ko­zva­ni zlo­čin iz mr­žnje mo­ra se iz­gle­da oštri­je spre­ča­va­ti baš u slu­ča­ju kad ga či­ne oni ko­ji su če­sto bi­li nje­go­ve žr­tve. De­mon­stra­ci­je zbog ve­li­kog bro­ja slu­ča­je­va kad su be­li po­li­caj­ci po­vla­či­li oroz i ubi­ja­li ne­na­o­ru­ža­ne cr­ne gra­đa­ne, tvr­de vla­sti Lu­i­zi­ja­ne, do­ve­le su da za­štit­ni­ci za­ko­na po­sta­nu pla­šlji­vi i ne­si­gur­ni. Zbog to­ga je, tvr­de vla­sti u Lu­i­zi­ja­ni, u po­ra­stu broj naj­te­žih kri­vič­nih de­la, ma­da kon­kret­nih po­da­ta­ka ko­ji bi to po­tvr­di­li – ne­ma. Ta­ko po­li­caj­ci, zbog uti­ska da svi od­re­da mr­ze crn­ce, mo­gu ima­ti  pro­ble­ma u oba­vlja­nju du­žno­sti – za­šti­ti gra­đa­na, nji­ho­vih ži­vo­ta i imo­vi­ne.
Op­tu­žbe da po­li­caj­ci ma­sov­no či­ne „zlo­či­ne iz mr­žnje“ pre­ma ma­njin­skim za­jed­ni­ca­ma u SAD, iz­li­le su se po dru­štve­nim mre­ža­ma, ali i na uli­ce u de­mon­stra­ci­je. U Lu­i­zi­ja­ni tvr­de da su pro­te­sti do­ve­li do po­ra­sta na­pa­da na po­li­caj­ce i da je za­to neo­p­hod­na za­šti­ta onih ko­ji su do sad bi­li eti­ke­ti­ra­ni kao zlo­čin­ci iz mr­žnje. Kon­kret­no, tvr­di se da ak­tiv­no­sti po­kre­ta „Cr­ni ži­vo­ti su va­žni“ vo­de ve­ćem bro­ju na­pa­da na be­le po­li­caj­ce i nji­ho­vog ubi­ja­nja iz mr­žnje. Po­ne­kad i naj­bo­lje na­me­re mo­gu ima­ti ne­že­lje­no na­lič­je.