Београд на води, (прво)класно питање

Историја градова и урбанизације у САД последњих неколико деценија пружиће нам увид у кључни глобални проблем: промене у стратегијама урбанизације. Комбинованим утицајем какве-такве еманципације коју је омогућила држава благостања и политичких покрета одоздо (феминистичког, црначког и антиратног, у првом реду) педесетих и шездесетих долази и до извесне репрограмације структуре урбаних средина: границе између класа се растачу и маргина се излива у урбане центре, почиње да обитава на Менхетну, Волстриту, Централ Парку (Филм „Коса” је солидно осликавање тог феномена) и слично. Очитована као навала алавих феминисткиња и црнаца, прљавих хипика, злих панкера и осталих маргинализованих група – провала маргине у центар била је колико естетски, толико и политички и економски проблем: „ружни, прљави и зли” на улицама били су знак еманципације, али су у исто време значили и јефтине квадрате у урбаним срединама.

Седамдесетих година настаје прелом: економске елите су у потрази за новим просторима инвестирања и налазе га управо у урбаним срединама. Тада почињу процеси озбиљне и организоване, технократски потковане џентрификације: процеса у којем се делови града „чисте” од отпада и терета не би ли се њихова финансијска вредност – која се, у крајњу руку, огледа у цени квадрата простора – подигла. Једини проблем: у датом случају „отпад” и „терет” су људи, па су тих деценија развијани различити финансијски, дисциплински и полицијски механизми пацификације не би ли се „чишћење” олакшало. Стога испада да процеси џентрификације нису чишћење ђубрета зарад ослобађања простора, већ чишћење „људског отпада” зарад повећања финансијске цене квадрата у урбаним срединама. На концу, не ради се само о власништву: како приватно власништво доноси и одређене хијерархијске односе, очекивано је и да нови власнички односи доводе до смањења демократског потенцијала кроз умањење могућности управљања градом. Другим речима: приватно власништво, приватна правила.

Tо је кључна тачка отпора: намерно или случајно, политички или инстинктивно – грађани су нањушили да је „Београд на води” процес џентрификације, да је у директном интересу крупног капитала и да је супротстављен интересима града као колективног политичког ентитета, интересима маргинализованих класа и на концу – интересима сваког становника понаособ; нањушили су да се у том питању преламају и сва остала политички бременита питања: бусплус, комунална полиција, финансијске малверзације, политички волунтаризам, укидање јавних сервиса, угњетавање радника итд. Парола „чији град? – наш град!”: ово „наш” има органски инкорпорирано, не само као део пароле, већ као темељни део политичког покрета. Политичког покрета за власништво над градом: наш а не град власника капитала.

Магистар политичких наука