Импулс за животом

Време је информатичког друштва у коме компјутер преображава слику света захваљујући све новијим техникама стварања. Провоцира ли питање да ли је ово ера „припитомљавања” људских чула? Хајдегер је још 1980. године подсећао да је „најбитнији поступак модерног времена да савлада свет слика”. У том контексту, део процеса ове медијске револуције је и виртуелна уметност са естетским вредностима заснованим на најновијим методама стварања слика.

Самостална изложба Наташе Теофиловић (1968) у Новом Саду, форма селективне ретроспективе, фокусира ауторски концепт базиран на дигиталној технологији и идентификовању свеобухватне визуелне и чулне сфере која је слична животној.

У избору историчарке уметности Светлане Младенов, акцентовани су радови из области дигиталне анимације, али и они из других уметничких дисциплина: видео и документарни видео, перформанси и уметничке акције, цртежи и фотографије, објекти и инсталације, принтови и амбијенти. У новомедијској и компјутерској уметности Наташа Теофиловић истражује идентитет женског и чулног, идентитета и родности, интимног и јавног, емотивног и рационалног. Може се рећи да је за њу компјутер справа за креативно посредовање у различитим интеракцијама медија и уметности, преплитању информација и стварања нове реалности. Присутна на уметничкој сцени две деценије, Наташа Теофиловић примењује различите медије агилно пратећи и примењујући у свом раду технолошке новине. Из те позиције она структурише физички или виртуелно адаптибилне радове чије су различите форме повезане једним, заједничким поетским дискурсом. Њен проблемски фокус је усмерен на понашање виртуалног тела у простору празнине и питањима граница и граничних стања виртуелног и реалног простора. Ширину проблема из сопствене стваралачке праксе виртуелних карактера и технологије она је и теоријски одбранила 2010. година у раду „Уметност покрета у простору празнине”, а то је и први докторски рад код нас из области дигиталне уметности. Она данас предаје на факултету 3Д анимацију.

Поставка у новосадском Музеју прати све битне стваралачке моменте Наташе Теофиловић, а на самом улазу, на зиду су цртежи ин ситу силуете виртуелних фигура које уметница пројектује у својим анимацијама. У Великој сали су 3Д пројекције које формирају амбијент са шест великих принтова и дигиталним графикама.

Међу њима је једна од најпознатијих „с.х.е.” (2011) карактер анимација у којој оживљени хуманоид пројектује одређена емотивна стања која се могу довести у везу са личношћу саме уметнице; портрети виртуелних глумица су настали по моделу њеног лика и тела. Овај рад и његова визуелна магија награђен је на престижном Аrs Елеctronica у Линцу где је годину дана био приказиван. Рад „а/symmetry” (2013) 3Д и 2Д анимација настала је од покрета виртуелне руке која се у даљем процесу мултипликује у празнини и као оживљени објекат калеидоскопски генерише пулсирајућу и заводљиву апстрактну форму. Импулс за животом у којем виртуелно биће почиње да игра са самим собом припада, по речима уметнице, осећају слободе из детињства, а обележила је 3Д карактер анимацију „оne-for-tango” (2012). У другом делу поставке у сали Меандри представљени су старији радови – експериментални видео и записи перформанса, инсталације, документи властите археологије из времена када је у свом личном простору још имала материјалну везу са својом дипломом архитекте.

Она се креће у проширеном пољу уметности испитујући нове облике међудејства интуиције и рација, хибридног и правог, знака и значења. Од интимистичког објекта „Поља среће” (1996) до записа перформанса „Жеравица” (1999) или хепенинга „Једно питање један динар један одговор” (2002).

Наташа Теофиловић својим радом потврђује да се „довољно напредна технологија не разликује од магије”, речи Артура Кларка. За добитницу престижних светских награда из области дигиталне уметности ово прво свеобухватно представљање у Србији веома је значајно.