Хуан-јинг

Присетимо се 18. априла који је преломио судбину смедеревске железаре и Смедерева. Дан се чинио лепршав и лак, насупрот уговору са „Хестилом” од 1.170 страна, чија се тежина не мери само у килограмима. Боље нисмо могли постићи: министар привреде Жељко Сертић није га узалуд целивао, знајући да ће његовом шефу и њему донети победу на изборима.

Из истих разлога уговор је сузама радосницама заливала и градоначелница Смедерева Јасна Аврамовић. Премијер није пустио сузу али је зато потписивање залио чашом шампањца у летњиковцу Обреновића.

Кад смо већ код Дунава, треба се присетити речи Ју Јонга, председника „Хестила”, који је тог дана поручио да ће Кинези од Смедерева направити „бисер крај Дунава” који ће сјајем привлачити пажњу целог света.

Наш премијер му је уз ватромет узвратио да Срби воле Кинезе и да они овде могу да се осећају као код своје куће.

Као да читају премијерове мисли, „железарци” су будућим газдама добродошлицу пожелели на кинеском. На капији челичане крупним словима писало је хуан-јинг, у преводу – добро дошли!

Био је то 18. април. Смедерево сада као „запета пушка” чека 18. јун. Тог дана, Си Ђинпинг, кинески председник долази у Смедерево, у кинеску железару.

Дочекаће га дуплирана производња, али и „девојачко срце”. У железару се данима за ову прилику камионима довозе цвеће и жардинијере. Градоначелница је уступила и раднике градског „Зеленила”, стручњаке за садњу. Велико спремање је у јеку, радници даноноћно перу, фарбају, молеришу, гланцају...

Ако се сетимо какву су добродошлицу, у октобру прошле године, Енглези приредили кинеском председнику, не чуди што мало Смедерево са мртвом привредом и челичаном, од које зависи око двадесет хиљада душа, последње наде полаже у долазак Кинеза.

Лондон је Си Ђинпинга провозао краљевском кочијом, као највиши гест уважавања. Њено величанство краљица Елизабета Друга и кинески лидер прошли су тако трасом од Хајд парка до Бакингемске палате.

Смедеревци немају златне кочије али имају велико срце и велике наде. И не долази сваки дан кинески председник у Европу, а камоли у Смедерево. Зато умивамо фабрике и лицкамо челичану. И без „хуан-јинга”, Кинези се ту осећају као код куће, јер железара већ јесте њихова кућа.

За то време се радници питају какви ће бити услови рада кад се у њу уселе кинески власници. Уговор, знамо, није отежао од клаузула о њиховој судбини. Они се нигде не спомињу. Сва је прилика, некима неће помоћи ни што су већ научили да се челик на кинеском каже „ганг”, а железара „ер ганг-чанг”.

Кинеско-српски брак у Смедереву, колико год био искрен, ипак је брак из интереса, а радници у железари су већ осетили челичну дисциплину америчких газда. Они се само надају да, сад кад су научили „хуан-јинг”, неће чути и „заи-јиан”. Или у преводу, довиђења.