Да ли се плагирање исплати

АРХИТЕКТУРА

15. БИЈЕНАЛЕ У ВЕНЕЦИЈИ

Како променити свет

Активистичка и често босонога архитектура даје наду да можда још имамо шансе да будемо господари своје судбине

Венеција је облепљена плакатима са фотографијом жене која на врху кућних мердевина, на пустопољини, гледа у нешто, нама окренута леђима. У шта је загледана? Са врха она има бољи поглед преко хоризонта и тиме симболички најављује тему овогодишњег главног кустоса Бијенала, чилеанског архитекте, актуелног добитника Прицкерове награде, Алехандра Аравене – Извештај са фронта. А шта она види? Упропашћену насељену земљу, уништене пределе, види безбројне пропуштене прилике наше цивилизације, трагичну реалност или баналност архитектуре. Али, види и креативне могућности – обећавајућу стварност, уместо планова за несигурну будућност умотаних у лажну наду и идеологију. Тако би отприлике требало схватити поруку овог плаката, у ствари самог Аравене. Овај наш свет смо скоро уништили, али није још све изгубљено.

Снежана Ристић 

НЕМАЧКА БЕЛЕЖНИЦА

Сецирање „Мајн кампфа”

Таман када се чинило да су се сви у Немачкој договорили на који начин ће у научне и образовне сврхе бити штампано Хитлерово дело, појавио се издавач који „у научне сврхе” жели да изда ову књигу, али без уредничких коментара

Александар Тодоровић, Иконостас нацизма, 2008.

Од нашег дописника

Да ли књиге могу бити зле и опасне или такви могу само људи да буду? Да ли књиге убијају или то пак чине људи? И да ли се демократске државе плаше књига и забрањују их или је то само знак страха и слабости која уобичајено гони диктаторске режиме да забрањују различита штива?

То су само неке од дилема које минулих месеци заокупљају немачко друштво, иначе веома отворено и либерално, осим у једном погледу – неславној нацистичкој прошлости.

Ненад Радичевић

КУЛТНИ АЛБУМИ

Највеће чудо у популарној музици

Чешће виђамо Халејеву комету него што на Земљи свићу дани попут 16. маја 1966, када су објављени Pet Sounds Бич Бојса и Диланов Blonde on Blonde

Замислите да су Да Винчијева Мона Лиза и Ван Гогови Сунцокрети насликани истог дана, да су Маркесових Сто година самоће и Злочин и казна Достојевског објављени исто вече, односно да су исте суботе премијеру имали Кополин Кум и Кјубрикова Одисеја у свемиру. Само постојање једног таквог ремек-дела већ је чудо само по себи, а помисао да су два таква уметничка бисера рођена истог дана већ задире у научну фантастику. Или не?

Владимир Скочајић