Три ирачка неизвесна фронта

Ирачки премијер везује сопствену и политичку будућност земље за победу над исламистима код града Фалуџе, али ирачка армија поново показује да је недовољно обучена и мотивисана за одлучујуће борбе са борцима калифата.

Премијер Хајдар ал Абади нада се да ће му војни тријумф омогућити да консолидује власт пре првог окупљања парламента после завршетка светог муслиманског месеца рамазана, средином јула. Развој ситуације на ратишту не иде му наруку.

Нису се оствариле оптимистичне прогнозе багдадских званичника да ће припадници Исламске државе из њиховог другог по снази упоришта у Ираку бити протерани за само „неколико сати” после почетка офанзиве 23. маја.

Борбе, које би требало да буду нека врста генералне пробе за напад на Мосул, други највећи ирачки град који је јуна 2014. претворен у ирачку престоницу калифата, и даље трају. На основу извештаја да елитне бригаде ирачке армије потпомогнуте шиитским милицијама имају најмање хиљаду рањених, закључује се да су губици (који се не саопштавају) озбиљни.

Неизвесност која окружује војну кампању директно умањује способност шиитског премијера да оконча политичку кризу изазвану његовим планом да промени Владу како би се ојачала борба против корупције.

Абади је изабран пре две године уз обећања да ће победити Исламску државу, значајно сасећи ендемску корупцију и да ће поправити односе са сунитском мањином која сматра да је маргинализована.

Ни на једном од ова три фронта нема пробоја. Регуларне трупе су, уз америчку ваздушну подршку, прошле године успеле да поврате сунитске градове Рамади и Тикрит, али исламисти и даље контролишу широка пространства ирачке територије.

План борбе против корупције имао је од старта подршку јавности, али се суочио са снажним отпорима разних политичких кланова. Уверени да Абади покреће офанзиву на Фалуџу да би прекрио неуспех антикорупционашке кампање, шиитски демонстранти су од априла два пута упадали у Зелену зону Багдада где се налазе Парламент и Владине зграде.

Абади покушава да нормализује односе шиита и сунита и успостави тешње односе са арапским сунитским суседима . Премијер је Ирак успео да удаљи од све заоштренијег ривалства шиитског Ирана и сунитске Саудијске Арабије, али ирачки сунити и даље сматрају да је централна власт против њих. Разна сунитска племена подржавају Исламску државу као осведоченог противник шиитских „јеретика”.

Управо су борбе за Фалуџу подсетиле колико је тешко успоставити деликатан секташки баланс. Упркос Абадијевим уверавањима да ће сви злочини против цивила бити кажњавани, сунити страхују од реваншизма шиитских милиција.

Продужене операције на само 50 километара западно од Багдада поново су у први план избациле стање унутар ирачке армије на коју су Американци од повлачења 2003. потрошили десетине милијарди долара. Прошлог октобра, амерички војни званичници проценили су да је само пет ирачких дивизија колико-толико спремно за борбу. Бројка се у међувремену минимално поправила.

Испоставља се да упркос подршци савезника из ваздуха и америчких војних саветника на земљи, ни многоструко бројније елитне ирачке јединице не могу да сломе отпор око 700 исламских бораца (шиитске милиције процењују да их је око 2.500) који су Фалуџу међу првим претворили у свој бастион.

Борци калифата, који су током хаотичног бекства ирачких војника 2014. преузели велике количине борбених возила и оружја, показују да су много умешнији у герилском ратовању, посебно у урбаним центрима.

Као и у другим градовима које контролишу, изградили су системе тунела који им служе као линије снабдевања али и ефикасна заштита од бомбардовања. Прве ешалоне нападача заустављају шаљући „хамвије” пуне експлозива, док исламски снајперисти наносе велике жртве регуларним снагама. Цивилно становништво спречено је да побегне из града како би послужило као људски штит, што додатно отежава офанзивне акције регуларне армије.

Операције код Фалуџе поново разоткривају неуспех 17-месечних америчких напора да обуче и окупе регуларну армију, да створе већи број ефикасних борбених јединица и да ограниче моћ секташких милиција. Присуство 4.000 америчких војних саветника на линијама фронта остаје неприметно.

Разлога има више, од све мањег броја Ирачана који су спремни да се одазову регрутацији и придруже армији до не малог броја нижих официра који одбијају да своје јединице шаљу на америчку обуку.

Једину ефикасну, несекташку владину формацију чине Ирачке специјалне снаге (ИСФ). Њихов неуспех у борбама код Фалуџе могао би да оправда америчке страхове да су ове снаге заморене после готово двогодишњих сукоба са припадницима Исламске државе.

Процена је да је значајан проценат официра повезан са разним шиитским милицијама, а Американци су са променљивим успехом контролисали да њихово оружје не заврши у депоима ових групација, иако у Багдаду тврде да све слушају команде премијера и његових војних команданата.

Шиитске милиције су данас најснажније од времена од када су их регуларне снаге поразиле у серији сукоба 2008. „У градовима које контролишу – Самари, Тикриту и значајним деловима источног Багдада – оне су најмоћнија снага”, каже бивши амерички саветник при ирачким министарствима одбране и унутрашњих послова. „Први пут од 2008. Влада је изгубила контролу над великим деловима градова”.

Стратегија америчке администрације је угрожена. Сви покушаји наоружавања и обуке ирачких војника осуђени су на неуспех све док Вашингтон не притисне лидере шиита и сунита да постигну веродостојан и одржив споразум о подели власти.