Велики и мали

Дуги су редови уметника пред касом Министарства културе Србије. На та врата је, изгледа, најлакше закуцати. Проблем је само што је увек више жеља него средстава намењених да се оне и остваре. Новчану потпору неки очекују као потврду квалитета, а неки за могућност даљег рада и развоја. Управо су бројност и различитост интересената за државна средства разлог за незадовољства недавно затвореним конкурсом Министарства у области игре. Балетска сцена се узбуркала – домаћи извођачи савременог покрета су незадовољни доделом новца Београдском фестивалу игре који је међународни фестивал и који већ тринаест година у Београд доводи најзанимљивије и најзначајније извођаче савремене игре. Незадовољство начином доделе средстава је кулминирало на једном, ипак, домаћем фестивалу – двадесетом Фестивалу кореографских минијатура. Можда је он добра илустрација стања домаће сцене савременог балета и оправданости одлуке Министарства културе.

Од четрнаест пријављених кореографских минијатура, осморо такмичара је прошло селекцију. Већина извођача, укључујући ту и оне са кључним наградама, приказали су аматерско-експериментални приступ покрету. Минијатуре су углавном изведене без јасне идеје о целини, са ограниченим кореографским речником и лошим смислом за хумор и пародију, од стране играча који не приказују да имају основно играчко знање и искуство. Једини изузетак овом правилу јесте добитница награде публике – Рони Чадаш из Израела са кореографијом „Ани-ма” (или „Душа”). Она је професионално, целовито, енергично и маштовито у само десет минута приказала сложен, еволутивни пут једног бића. Овом наградом публика је доказала да има више слуха и осећаја за уметнички квалитет него жири који је одлучивао о другим наградама на фестивалу.

Као добар потез Фестивала се може навести гостовање Сплитског народног казалишта. Наиме, представа „5 до 12” одраз је сарадње каква нам је чешће потребна – кореографија и музика долазе из Македоније, играчи из Сплита, а све их је спојио управо фестивал који се одиграва у Београду. Овакве сарадње имају потенцијал да граде уметнике и сцене са којих долазе.

Погледавши догађаје у области савременог балета у годинама иза нас –премијере, гостовања, прославе, предавања, додељивања награда, публикације – јасно је да квалитет можемо очекивати само од великих имена из света балета, а која смо имали срећу да видимо пре свега захваљујући Београдском фестивалу игре. Последњи пример је гостовање величанственог Еифман балета из Санкт Петербурга.

Упркос чињеници да је оно што је вредело углавном долазило са међународне сцене и даље опстаје став према коме је полуаматерској сцени савременог покрета у Србији потребно дати на додатном значају. Оваква сцена је открила свој простор, што не изненађује. Класичан балет који се игра у свету је недостижан, док се у савременом може лако истраживати, не захтева велики физички напор (бар се тако код нас изводи), може се играти и изучавати и у познијим годинама. У њега се може ући и аматерски, што га чини приступачним.

У жељи да овакви подухвати буду схваћени озбиљније него што заслужују, потеже се и за јубилејима – попут овогодишњег јубилеја играча Фестивала кореографских минијатура (нескромно названим „Великани минијатура”). Ако ћемо право, у свету таквих јубиларних догађања углавном и нема. Најбољи уметници онај заслужени тренутак велике почасти доживе када се опраштају од балетске сцене и – селе се у историју. Пошто на нашој савременој сцени неки актери дуго трају, а често без одговарајућих резултата, потребно је више мислити о смени генерација и потенцијалима нових, младих снага. Наравно, треба пажљиво и праведно бирати. Отварати место за најбоље, способне да нађу важан пут ка публици.

Зато, уместо жаљења што светска дела савременог покрета долазе пред нашу публику уз (делимичну) помоћ средстава из буџета, незадовољна домаћа сцена би требало да уради макар две ствари: да оправда средства која је и сама добила и подигне уметнички ниво на онај у који би у будућности вредело више инвестирати из нашег заједничког, државног, буџета.