Тајне зашивене у хаљини

У башти швајцарске резиденције на Сењаку, коју је као споменик мира на југословенске ратове 1993. изградио тадашњи амбасадор Швајцарске Беноа Жуно, вечерас у 19. 30 часова уметница Марта Јовановић извешће свој перформанс „Љубав”.

Политички и историјски аспект, као и лична љубавна прича уметнице, која опстаје од љубави до мржње, срж су овог перформанса који позива на размишљање о бинарности у нашим животима.  

– Амбасадор Жан Данијел Рух и његов тим организују изложбе и желели су да представе мој рад. Башта је направљена као легат лепоте и контраст рату који се овде дешавао, а ја постављам питање шта је рат у односу на мир. Искусила сам страшан обрт највеће љубави у највећу мржњу, и та лична прича добиће вечерас универзалније значење – каже за наш лист Марта Јовановић која је студирала уметност у Њу Орлеансу, Њујорку и Фиренци. Живела је у Риму, а прошле године са нашом галеријом „12 Hub” покренула је едукативну платформу у области перформанса и то у апартману хотела „Радисон блу”, названом „Соба”. Тамо држи радионице за десетак младих уметника, а два пута месечно доводи и странце.

Тајна у Бејруту

 – Прошлог месеца извела сам тамо перформанс „Шапутање на јастуку” који сам радила пет недеља у Њујорку. Кустоскиња Роја Сакс позвала ме је да учествујем у изложби „Дођи у кревет” и једино сам могла да позовем публику са стварно физички легне у кревет са мном. Мислила сам да ће десити највећа интима, у емотивном смислу, као она после љубавног чина, али није. Тај тренутак је препао све нас, укључујући и мене. Ипак, било је романтичних прича. Један удовац причао ми је о својој супрузи, а дошао је и пар из Либана, из различитих слојева, модерни Ромео и Јулија. После одласка особе, написала бих реч која ме везује за наш разговор, и за њих сам написала „иншалах” – ако Бог да. У Њујорку је кроз кревет прошло 200 људи – лежали смо цео дан, ћаскали, наручивали храну, а у Београду је било педесеторо за вече. Дошли су и радници из фабрика и зато верујем да ће „Соба” да привуче потпуно другачију публику – каже уметница о којој је Американка Кети Батиста написала књигу „Performing The Self”.

Ова акција била је део трилогије коју чине и перформанс „Видовњак” у Челсију, када је посетиоцима гледала у шољу, и Тајна” изведена у Бејруту.

– Видела сам да су људи имали огромну потребу да ми се поверавају. Не знам да гледам у шољу, гледам фигуре као што посматрам облаке, а многи су се препознали и свако је читао у томе шта жели. У Бејруту је поред мене била столица и свако је могао да приђе и да ми каже своју тајну. Једна жена је рекла да од њено четворо деце ниједно није од њеног мужа који је заправо геј! Можда су то и измишљене приче, али мислим да је више потреба да пусте у етар своју муку – каже Марта Јовановић. Тајне је потом записивала и листове папира ушивала у своју хаљину коју су заједно после спалили на ломачи.

У Београд је, између осталих, довела уметнике Вест и Пејџ, Немицу и Италијана, који раде перформансе по целом свету.

– Они су у једној радионици поделили свима свињска срца. Сви ставе срце на своје груди, да осете како њихово срце пулсира. То је вежба блискости са самим собом, јер себе морамо добро да упознамо да бисмо неког другог могли да дирнемо. Они су основали венецијански перформанс фестивал који је са оним у Њујорку најзначајнији догађај у овој области. Гледам их као узор да нешто слично направим у Београду – каже Марта о којој Роберт Аданто тренутно снима документарац „Рођена тек сада”. Реч је о аутору филма „The F Word”, о четвртом таласу феминизма у Њуjорку; а његов филм „Перле на дну океана” биће приказан у петак у „Дијагонали” (21 ч), о иранским уметницама које раде по целом свету.

Лептир у Јапану, олуја на Аљасци

Додаје да перформанс као временска и просторна акција губи те елементе са појавом Интернета и преноса уживо. Више није битно да ли је неки рад настао 60-их година или пре пет минута, када се налази на Јутјубу.  

– Постоје перформанси који се креирају само у виртуелном свету, па могу да се никада и не десе. Њујоршка сцена је најхрабрија, они су навикнути на акције. На улици мислите да је перформанс, а заправо је неко добио срчани удар. Брише се подела стварности и арта. Ни ја не знам да ли је многи лично што после перформанса сви знају да немам децу. После рада „ Мајчинство”, где сам окачила 720 јаја на плафон галерије (израчунала сам да сам до тог дана имала 720 плодних дана које нисам искористила на дете, него на арт); постављајући питање да ли жена може да буде и мајка и уметница – писала ми је жена из Индије која има петоро деце. Њој и мужу дуго је требало да добију дете и каже: ако се довољно трудим и ја ћу постати мајка, и да не морам да патим толико због тога...

Наша саговорница наглашава да је перформанс блиско везан са политичком сценом. За време комунизма уметници су стварали против система, сада их нема толико. – Волела бих да смо радикалнији. Имамо 100-годишњицу покрета Дада и треба мислити о томе како је Дада променила свет, а кренула је из једне „рупе” у Цириху. Битно је видети у историјском смислу: шта ја могу да урадим данас, што ће да „заврти” нешто веће сутра. У Јапану лептир замаше крилима, а они на Аљасци осете олују.

Иснпирише је, каже, митологија, али и поезија, рецимо Емили Дикинсон, као на изложби 2006. у Београду. „У скоро манастирском животу она је успела да извуче срж сопствене душе. Њена поезија крвари. То је поента арта. Студенти морају за своју уметност да скоче у ватру. Ако сте за љубав свог живота спремни да се баците са моста, будите тако страшно заљубљени у свој рад. И још нешто – нема компромиса. Сваки пут сам села на врућу риглу кад сам покушала да направим компромис.

Марта се бави и скулптуром, фотографијом и видео уметношћу. Видео „Марија Магдалена” приказала је на Сицилији, у Њујорку, Вашингтону, Паризу. Цени рад 80-годишње Кароли Шниман из САД.

– Њени радови уједају за срце. Истражује одвратност у уметности и зато се у једном раду ваљала и мазала комадима меса. Свиђа ми се и начин како скоро банално објасни свој рад. И управо је драж што можда можеш да побркаш генијалну идеју са баналношћу, јер нас те најједноставније ствари најдубље дирају. Као „воли ме” – „не воли ме”. Врло једноставан концепт. Кад те не воли, не можеш ништа по том питању да урадиш, а и кад те воли. Е, то је перформанс. Или је ту или није. Или га осећаш, или те не дотиче.