Трг „Политика”

Ми који радимо у „Политици” волимо да мислимо да овај лист представља важну националну установу. Јуче се са нама сложила и Скупштина Београда, чији су одборници донели одлуку да се трг на углу Македонске и Цетињске улице назове Трг „Политика”.

Уместо Македонска 29, наша адреса ускоро ће бити Трг „Политика” 1.

То је историјско место на ком су Рибникари подигли први дом новинама које су веома брзо постале најугледније и најзначајније на Балкану.

Историјска је и јучерашња одлука Скупштине Београда. То је спознаја чињенице да је лист који су Рибникари основали 1904. године постао неодвојив од нације чију бурну судбину дели последњих 112 година.

Ценимо ту одлуку, тим пре што је дошла тако брзо након силовитог али неуспешног покушаја непријатељског преузимања нашег листа.

Поистовећивање Србије и „Политике” толико је дубоко усађено у колективну подсвест народа да каткад доноси неочекиване, не увек веселе последице по редакцију. Тера људе да нас воле – или да нас никако, али никако, не воле.

Читаоце тера да нам буду строге судије, и да нам тешко праштају грешке. У времену без конкуренције, када се у дисциплини прављења озбиљних новина скоро нико у Србији више и не такмичи, таква захтевна публика драгоценија је од неолибералног мита о слободном тржишту.

Кад кажем „Политика”, мислим Србија. А кад кажем непријатељско преузимање, не мислим само на Родиће и „Курире” већ и на ражаловане шефове ЦИА и швајцарске фирме које су некадашњи водећи српски политички магазин свеле на фантомски НИН.

А онима који нас не воле и који презиру то што представљамо и традицију коју баштинимо, обећавамо да ћемо их тек горко разочарати. Ту мислим на оне који се стиде ниског порекла, којима није довољно да буду то што јесу, који се клоне сваке традиције и радо би је мењали за нешто кул.

Оне који се сраме своје а прижељкују туђу изузетност. Као и њихове западне курсаџије, при чему не мислим на трећеразредни водвиљ.

На најбољем смо путу да грдно разочарамо и њихове источне клонове, који нам замерају „колаборацију са издајничким режимом”, а тек смо уочи избора сазнали да једино у сараднику нациста Милану Недићу не виде издајника већ „српску мајку”.

Шта год да нам дигитална будућност носи, остаће запамћено да је постојала „Политика” и да су постојали Рибникари и да овај лист никада није излазио под окупацијом. Она није само изражавала слободарске тежње у време краља и у време Тита. У српској историји се увек знало – када „Политика” излази, Србија је слободна.

Зато Трг „Политика” обавезује и српску престоницу и српску државу, а не само редакцију „Политике”.