ЕУ: претња или склониште

Да ли је четвртак био последњи дан у коме је Велика Британија још била члан Европске уније у коју се пре 43 године помало невољно учланила пошто се Британци по традицији осећају нелагодно у било ком клубу који не предводе? Или су поборници останка у унији ипак победили?

Дебата о „брегзиту” – кованици која означава британски exit (излаз) – била је неизвесна до самог краја, а овај текст није могао да сачека резултат референдумске дилеме која је оштро поделила Британце, дестабилизовала владу премијера Дејвида Камерона, довела до убиства једне посланице, цепала партије, уништавала каријере, онеспокојавала пословне кругове, бринула банкаре, обарала фунту и унервозила читав свет.

Какав год био одговор на питање „Да ли Уједињено Краљевство треба да остане члан Европске уније или да изађе из Европске уније?”, имаће судбински утицај на перспективе уједињене Европе.

Уколико су се Острвљани одлучили да напусте унију, био би то тренутни политички и економски шок глобалних пропорција који би и Британију и ЕУ суочио с деценијом неизвесности. Уколико су остали, ЕУ ће морати да се запита како је доспела у ситуацију да евроскептици толико ојачају?

Откуд толика аверзија према Бриселу?

Британци су се одувек поносили својом посебношћу, а активисти кампање напуштања највише су играли на емоције и страх од најезде имиграната. Подсећали су да се Британија прикључила ЕУ када су Немачка и Француска већ преузеле лидерство намећући концепт уплива државе и протекционизма – супротан светињи слободног тржишта који су Британци, као меркантилна нација, чували вековима.

У Берлину и Паризу и данас говоре о социјално одговорној држави, идеји коју је Лондон покопао пре три деценије замењујући је идеологијом приватизације. Британско инсистирање на свемоћном слободном тржишту помогло је расту одбојности према „остатку континента”, где би да чувају добро организовану националну државу благостања.

Сужавајући концепт европских интеграција, британске владе, посебно конзервативаца, гледале су на ЕУ више као на дистрибуциони центар за извоз, данас махом финансијских производа, а мање као на сложен паневропски концепт.

Дубоки зазор од ЕУ као „федералне државе” којом доминира Немачка популарисао је идеју да би – ослобођено ЕУ регулатива и доприноса буџету уније – Уједињено Краљевство профитирало, било богатије и слободније да креира сопствену судбину.

Анимозитет је обостран. Доживљавајући ЕУ као претњу која поткопава национални суверенитет, Британци су своју „посебност” сачували не улазећи у зоне Шенгена и евра. На континенту су пак све огорченији што колективно плаћају уступке тачеризму који угрожава социјалну сигурност средње и ниже класе и што Вестминстер жели неограничен приступ тржишту ЕУ, али одбија фискалне или социјалне обавезе.

Премијер Камерон учинио је све што је у његовој моћи да обезбеди тријумф кампање останка. Позвао је у помоћ чак и опозиционе лабуристе. Свестан мизерне репутације коју званичници Брисела имају у Британији, замолио је лидере ЕУ и 27 комесара да јавно не учествују у дебатама о „брегзиту”.

Ризици су велики: од пада владе конзервативаца који би тешко озледили торијевце, до драматичних сценарија – распада Уједињеног Краљевства. Сепаратистичка Шкотска национална партија, чији је план независности Шкотске поражен на референдуму 2014, прети да ће, уколико бирачи одлуче да напусте ЕУ, затражити други референдум о независности како би независна Шкотска могла да остане у ЕУ чак и под условом да је Енглеска, Велс и Северна Ирска напусте.

Европске последице нису мање драматичне. Дебата о „брегзиту” постала је рефлексија растућих националистичких осећања широм Европе која би лако могла да води ка фрагментацији ЕУ чије је јединство већ погођено серијом различитих криза.

Суморне вести са континента, где су се на економске недаће продужене кризе накачиле избеглице и тероризам, ишле су наруку поборницима изласка без обзира што они немају неку кредибилну алтернативу чланству и уопштено помињу канадско, норвешко, швајцарско или сингапурско решење.

Уколико остане у ЕУ, не верујем да ће Лондон одустати од жеље која деценијама обележава његову политику: Британци се нису придружили Европској унији да би од ње направили нешто моћно, већ да би у томе спречили друге, пре свега Немце.

Уступци које је премијер Камерон обезбедио у Бриселу, испоставиће се брзо, неће бити довољни. То што континентална Европа нема ништа против да Британци и даље возе левом страном, да имају одвојене славине за топлу и хладну воду или да њихове судије носе перике, неће спречити неку нову кампању за „брегзит”. Посебно уколико се од Лондона буду захтевале жртве.

Идеја европског заједништва је угрожена. Британија је најупечатљивији пример, али успон евроскептичних популистичких странака у свим земљама чланицама показује да растући проценат становништва ЕУ не доживљава као склониште, већ као претњу.

Подршка унији опада у свим старим чланицама, попут Француске и Италије. Слично је у Шпанији и Грчкој. Данас само 51 одсто становника има позитивно мишљење о ЕУ.

У случају да су Острвљани рекли good bye унији, активирање члана 50 Лисабонског уговора подразумева двогодишњи процес преговарања термина изласка са свих 27 чланица. Проблем је што и останак обећава нова натезања на релацији Лондон–Брисел који ће широм ЕУ повећавати отпор према Бриселу и наставити да подстиче евроскептике широм континента.

Од одлуке Британаца умногоме ће зависити и брзина приближавања ЕУ земаља западног Балкана. Уколико „брегзит” није прошао, унија ће морати да одговори на питање како је упала у кризу која потреса њене темеље и да пронађе одговоре на растући национализам који цепа јединство. Проширење – ионако одложено до 2020 – неће бити приоритет.

Уколико је „брегзит” прошао, сасвим је извесно да ће се Европска унија у наредним годинама бавити сама собом а да ће питање проширења бити потиснуто у трећи, четврти план.