Застраши, па владај

Британско „не” останку у Европској унији, али и избори за кандидате за председника САД, минулих дана нагнали многе да се запитају како то да свет никад није био слободнији а људи никад нису имали бољи приступ различитијим информацијама, па ипак доносе ако не глупе онда засигурно нерационалне и импулсивне одлуке. Само нерационалном одлуком може, бар у први мах, да се назове одлука о „брегзиту” имајући у виду последице које су стигле већ првог дана од објављивања резултата референдума: Шкотска најављује нови референдум о независности јер жели да остане у ЕУ, Северна Ирска жели поново да се споји са Ирском, Шпанија жели суверенитет над Гибралтаром, акције на Лондонској берзи изгубиле су вредност за рекордних 110 милијарди фунти, вредност фунте је пала тридесетогодишњи минимум, наједном Брисел жели да Британци што пре оду из ЕУ, а британска економија је преко ноћи пала са петог на шесто место по величини у свету.

Међутим, не могу се милиони који су гласали за „брегзит” или они који у САД подржавају Доналда Трампа тек тако сврстати у категорију глупих или ксенофобних. Не, њихово гласање је највећим делом последица незадовољства политичким елитама, али и тога да су под утицајем изузетно јаких кампања ширења страха и лажи. И те кампање очигледно имају утицаја тако да би ново политичко гесло могло да гласи: Застраши, слажи, па владај.

КАМПАЊА ЛАЖИ И ШИРЕЊА СТРАХА: Да је кампања страха била пресудна за резултат референдума без много устезања признао је британски новинар Пирс Морган, познат по томе што сада уређује портал таблоида „Дејли мејл” а претходно је био уредник у таблодима „Сан” и „Њуз ов д врлд”. Према речима овог таблоидног мага, на обе стране било је ширења страха а он мисли да су заговорници „брегзита” имали „успешнију кампању страха” те да су били „за нијансу више застрашујући, због чега су вероватно и победили”.

А заправо управо су уредници попут Моргана добрим делом допринели „брегзиту”, јер су „Дејли мејл”, „Експрес”, Дејли телеграф”, „Дејли стар” и „Сан” данима писали најгоре могуће о ЕУ, често искривљујући чињенице. Ови листови имају неупоредиво више читалаца својих штампаних и онлајн издања у односу на „Гардијан”, „Фајненшел тајмс” и „Индипендент” који су настојали да укажу на лоше последице „брегзита”. Таблоиди су помогли евроскептичним политичарима да за све проблеме у функционисању британског система окриве Брисел. При чему се нико од њих није либио да распирује страх или бескрупулозно лаже.

Најпре је искоришћен страх од најезде миграната из осталих чланица ЕУ, при чему нико из табора заговорника „брегзита” није обећао за колико ће смањити број новопридошлица па су дан после референдума Британци могли да се осете насамарени. Торијевски заговорник „брегзита” и посланик Европског парламента, Данијел Ханан, отворено је у петак рекао да ће бити „разочарани” сви они који очекују да број миграната падне.

Одједном је сурово искрен био и најпознатији британски евроскептик Најџел Фараж, који је заправо признао да је табор за „брегзит” слагао када је тврдио да недељно Британија у Брисел шаље 350 милиона фунти и да ће ако победе они то пресумерити на британско здравство којим су многи Британци незадовољни. Дан после референдума, Фараж је уз осмех признао да је „то била грешка” и да то „нисмо смели да кажемо”, потврдивши да је 17 милиона гласача преварено лажним обећањем.

Када се ширењу страха и лажи додао чињеница да Британци одавно себе сматрају посебнима у односу на житеље континенталне Европе, нарочито они у познијој доби, чини се да је „брегзит” био очекиван. Међутим, њему су допринели и заговорници останка у ЕУ, који се нису одрекли камапање ширења страха. Министар финансија Џорџ Озборн је гласачима претио да ће осиромашити, да ће бити смањена издвајања за школство, здравство и војску... Ово застрашивање, пак, није „упалило” јер политичари око премијера Дејвида Камерона нису схватили да је ово заправо побуна против етаблираних странака које су се отуђиле од бирача те да се та побуна не решава претњама. Осим тога, показало се да бирачи не желе да прихвате Камероново политичко играње у којем је пре годину дана распиривао њихов евроскептицизам окривљујући Брисел за проблеме у Британији, да би потом заговарао останак у ЕУ.

Колико заправо Британци и нису разумом већ под утицајем осећања, предрасуда и кампање гласали сведочи податак шта су јутро када су проглашени резултати референдума највише претраживали на Гугловом претраживачу. Најтраженији је био одговор на питање „Шта се дешава када напустимо ЕУ” а одмах потом следи питање „Шта је ЕУ”. Као да су се тек тада запитали о будућности. При чему више неће моћи да ЕУ криве за проблеме у Британији.

МЕРКЕЛИНА НОЋНА МОРА: Кампања страха присталица „брегзита” била је снажнија, што је за последицу имало да се остваре страхови најмоћније жене Европе. Светлотиркизни блејзер и свеже поправљена шминка у петак нису могли да сакрију да немачка канцеларка Ангела Меркел нимало није срећна што мора да решава још једну кризу. Заправо канцеларка је доживела своју ноћну мору. Све је учинила да до „брегзита”не дође, али ипак губи не само важног савезника у ЕУ, који је је помагао да буде контратежа Француској склоној да више троши из буџета него да штеди, већ се суочава и са могућношћу да ЕУ не опстане. Лондон је увек био на страни Берлина када се у Бриселу разговарало о буџету ЕУ или трговини, а у области одбране и безбедности представљао је важан мост ка Вашингтону. Одласком Британије, која релативно много даје на војску и традиционално је спремна на међународне војне мисије, сада ће на Немачку да падне притисак да то место попуни. Додуше, Берлин ће сада нешто лакше да прогура идеју о формирању европске војске којој су се Британци противили, али то је неће спасти већих трошкова.

Међутим, оно што ће Меркеловој бити најтеже јесте како да спречи утицај „брегзита” на немачку привреду која годишње на Острво извезе робу вредну 89 милијарди евра. С једне стране, биће под притиском немачких извозника да задржи Британце у јединственом тржишту ЕУ, дакле да Британија има статус који имају Норвешка и Швајцарска како немачка привреда само у прве две године не би изгубила 45 милијарди евра због царина и отежане трговине. С друге стране, канцеларка не сме, како због политичког притиска у Немачкој, тако и због осталих чланица ЕУ, да тек тако олако прихвати останак Британије у јединственом тржишту ЕУ, јер би то могло да изазове ланчану реакцију код осталих држава чланица ЕУ које би могле да помисле да и оне могу да изађу из ЕУ а да и даље уживају економске благодети јединственог европског тржишта.

ШОЈБЛЕОВА ШАНСА: Упркос незахвалном изазову који је пред канцеларком, можда је заправао у праву бивши грчки министар финансија Јанис Варуфакис који тврди да у актуелној ситуацији једини човек који има план је немачки министар финансија Волфганг Шојбле, који „у страху од тога шта ће се десити после `брегзита` види своју велику шансу да успостави унију трајног стезања каиша”. Како тврди Варуфакис, према том плану, чланицама еврозоне била би понуђено нешто шаргарепе и један огроман штап. Шаргарепа ће бити буџет еврозоне из којих би се делимично финансирале надокнаде за незапослене и одигурање банкарских депозита, док ће велики штап бити право еврозоне да стави вето на националне буџете. Тако би Берлин, баш као и поборници „брегзита” на страху у овом случају распада ЕУ остварио циљ – да успостави већу контролу еврозоне и да она функционише на начин да то одговара немачким интересима.