Седи, два!

Ото фон Бизмарк (1815–1898), први канцелар Немачког царства, говорио је: „Мислим да не постоји грађанин који би поднео да гледа како се праве закони и кобасице.“

И стварно, понекад је боље не знати шта је испод омота омиљених виршли. Још је боље не знати шта се крије иза новог правилника о оцењивању у средњем васпитању и образовању у Србији (Сл. гласник РС бр. 82 /2015).

Можда је из истог разлога изостала било каква реакција просветних радника већ деценијама навикнутих да се строго придржавају у најмању руку чудних закона, неправилних правилника, застарелих образаца, нејасних упутстава и контроверзних препорука ресорног министарства.

Уморни од нареченог или од неког приватног ангажмана, такође по савету министра, наставници су протеклих дана ћутке закључили оцене и отишли да се одморе или да беру малине.

Ради се наиме о 2. ставу 17. члана поменутог правилника који каже да је закључна оцена бројчана и утврђује се на основу свих оцена од почетка школске године и сагледавања развоја, напредовања и ангажовања ученика и прикупљених података у педагошкој документацији наставника.

То практично значи да је ученику медицинске школе, на пример, загарантована двојка из анатомије уколико је имао неколико позитивних оцена у првом, и искључиво недовољне оцене у другом полугодишту. Аритметика је неумољива... и нема тог креативног, артикулисаног и технолошки писменог наставника који ће привући пажњу једног тинејџера после зимског распуста и приволети га да учи. Мали је, међутим, број ученика којима је учење циљ, а не средство.

Довољно је да ђак копира текст спорног члана Правилника, узме калкулатор у руке, упре прст у рубрику, славодобитно погледа у очи предметног наставника и – издејствује двојку.

Добрим ученицима и њиховим родитељима одн. старатељима који редовно долазе на родитељске састанке овај правилник није донео готово ништа. Они већ имају континуитет у раду.

Проблем је, међутим, у томе што он подстиче слабије ученике на још већи нерад (уколико је компарација ове именице уопште могућа), пасивност, па и бахатост...

Хиперинфлација факултета, виших школа и академија који се завршавају преко ноћи донела је нешто (не)очекивано: у Србији је тренутно теже завршити средњу школу него стећи високу школску спрему у појединим високообразовним установама. На тај начин је она постала стварна препрека многим будућим фиктивним академцима, чисто губљење времена и енергије на њиховом путу муњевитог успона и завидне каријере.

До јуче су ученици морали да савладају све модуле (читај: наставне теме) и на тај начин да зараде прелазну оцену. Од јуче више ништа није исто; поготово за наставнике у средњим школама који би одиста волели да не знају како је настао један овакав правилник.

*Дипл. филолог