Поуке ’68.

Током јуна, сваке године, с дужном пажњом присећамо се студентских демонстрација из далеке 1968. Утисак је да што је већа временска дистанца од ових догађаја, то су присећања блеђа. Студентски покрет у већини земаља Европе изражавао је радикалне захтеве усмерене ка побољшању стандарда студената, али и ка већим радничким и грађанским правима – у вези са висином плата, нарастајућим социјалним разликама, незапосленошћу, па и с променама политичког система. Најжешћи протести студената били су у најразвијенијим земљама капиталистичког система.

Талас тих масовних студентских протеста захватао је и Југославију која је у односу на остале социјалистичке земље била отворенија и у већој мери подложна утицајима са Запада. Студентски бунт може се означити као почетак, па и замајац, већ започетих демократских промена у Југославији. Али и промена чији је даљи ток довео до њеног крвавог распада.

Жестоки студентски протести 1968. године разобличили су многе проблеме тадашњег социјализма: све израженије социјалне неједнакости, ерозију морала, злоупотребе положаја, отуђеност партијског руководства…

Ако међутим упоредимо студентске захтеве из 1968. који се односе на радничка и социјална права са стањем тих права данас, преостаје нам да закључимо да су садашњи проблеми у вези с привређивањем и стандардом радника и студената, запошљавањем, социјалном заштитом, и у Србији и у новим државицама на простору раније Југославије, далеко тежи. Радници су те 1968. имали виши стандард, стопа незапослености је била нижа, а социјална заштита далеко боља. Такође, тадашње социјалне разлике су биле безначајне у поређењу са садашњим. Криминала је било неупоредиво мање. Југославија је 1968. била мање задужена од сваке из ње формиране државице сада. Уништавање друштвене (државне) имовине, смањење утицаја државе на управљање привредним токовима, криминализована приватизација и „либерализација“ тржишта до сада у Србији (и бившим федералним републикама Југославије), имају управо супротне ефекте. Промена социјалистичког уређења, није довела до испуњења студентских захтева.

Вође тзв. демократског преврата у Србији 2000. године, испоставило се, већим делом су били ранији студенти на челу студентског протеста 1968. године. После преврата већина њих била је на челу странака које су чиниле нову власт. Изборили су се да, сада са позиција власти, остваре захтеве за које су се борили као студенти у протестима. (Да би „чорба“ била гушћа, странкама демократске оријентације придружили су се борци за повратак монархије и неки радикални елементи, који су били незадовољни ратним исходом.) У кошмарним догађањима, по освајању власти, помућена је бистрина захтева за које су се ранији студенти, сада на власти, борили у време студентских гибања. Дешава се нешто супротно круцијалним захтевима студената из 1968. Истомишљеници из студентских дана, доласком на власт, испред ранијих заједничких циљева, истурају страначке и личне. Борба за сопствене позиције доспела је у први план и постала је беспоштедна. Запљуснути притисцима западних ментора сви понављају флоскулу како је и сада најважније брисати трагове „омраженог“ комунизма.

Као крајњи резултат те мантре запостављени су раније постављани демократски циљеви. Сведоци смо разарања српске привреде, распродаје и злоупотребе природних ресурса, уништења домицилних банака и система финансијског надзора. Приватизација је изопачена и криминализована. Земља презадужена и на ивици колапса. Дезоријентисан је систем образовања, разорене многе породице, неадекватна је здравствена заштита... Борба за власт засенила је интересе грађана и државе.

Да ли је сада могућа, а изгледа да је потребна, нова студентска ’68? Овај нови систем се на време од тога заштитио. Јерес је и помислити да би сада могло доћи до студентске побуне. Разграђен је систем студентске и омладинских организација, које су раније биле у стању да изражавају заједничке интересе младих. Некада домицилне омладинске друштвене организације потиснуте су фаворизовањем недефинисаног и са стране наметнутог „невладиног сектора“. Укинуте су добровољне омладинске радне акције које су у педесетогодишњем трајању у другој половини прошлог века биле окосница привредног и друштвеног развоја и радног васпитања. Акције су биле припремна школа за запошљавање стотина хиљада младих. Укинута је војна обавеза која је била значајна фаза „сазревања“ и имала улогу „чекаонице“ на путу за трајно запошљавање младих.

Видљиво је да у садашњем друштвеном окружењу најскупљи цех плаћају млади. Старији би им сада, без много размишљања, рекли да је време за њихову ’68. Да програмске циљеве студентског протеста из ’68. готово не треба мењати. Али шта је данас могуће понудити као алтернативу? Који програм може Србију извести из хаоса? Ко да покрене младе на бунт и против кога? Тешко да то могу урадити студенти који сада дипломе могу купити на универзитетским бувљацима. И њихови родитељи почињу да се мире с чињеницом да је у интересу деце да по завршетку школовања напусте своју земљу. Да се што пре уклоне са овог трусног тла. Да не „уживају благодети“ политичког поретка за који су се бориле њихове колеге далеке 1968.

*Дипломирани економиста, заменик команданта ОРА „Нови Београд ’68”