Незаменљива Дана

„Википедија” је затајила. Поред имена Данице Драшковић пише да је дипломирани правник, антикомуниста, борац за увођење вишепартијског система у Србији, хуманиста, новинар, писац. Али,  изостављено је и да је нафтни стручњак.

Како иначе објаснити да је Драшковићева пре два дана на предлог Републике Србије, шесту годину заредом, именована за једног од три члана Одбора директора НИС-а.

Поред ње ту су још Никола Мартиновић, кадар СПС-а, економиста који је годинама радио у овој нафтној компанији на врло одговорним функцијама, и Горан Кнежевић, садашњи саветник директора НИС-а, а бивши министар пољопривреде из СНС-а.

Драшковићева је 2013. године накратко, пошто јој је истекао мандат, престала да буде члан Управног одбора НИС-а, да би се опет вратила годину касније с звањем члана одбора директора, где је као представник државе и данас.

Иако јавност свих ових година занима како је српска влада дошла на идеју да интересе државе као мањинског акционара у Одбору директора НИС-а заступа баш пензионерка Даница Драшковић, одговора и даље нема. На јучерашњу нашу честитку на поновном избору у чланство и питање како објашњава што свака влада од 2009. до данас бира баш њу, као и који је тачно њен допринос развоју српског дела НИС-а, Драшковићева је уз одговор упутила и претњу „Политици”: „Очекујем да мој одговор објавите у целини да то не бих тражила преко суда.”

Истовремено поручује да су нам питања „малициозна и чудна” и додаје „да се у Србији свакодневно бирају разни људи на све могуће функције и у хиљаде управних одбора, па се не бавите ни с једним од њих, само вам смета моје чланство у Управном одбору НИС-а, што се види по врсти и тону питања”.

– Наравно да сам бирана због доприноса за српски део НИС-а који се састоји у очувања утицаја владе на стратегију развоја компаније и на поштовање одредаба уговора о продаји компаније које штите интересе наше државе – тврди Драшковићева.

Иако би јавност Србије, будући да Драшковићева заступа интересе српских акционара, а по одлуци владе, требало да зна колико је плаћена за тај посао, јер се спекулише о накнади од око 5.000 евра месечно, уместо одговора она каже: „Накнада коју добијам није из буџета Србије и не би требало да вас занима њена висина.”

Да је плаћа српска влада она би по закону донетом 2012. имала накнаду за чланство не већу од просечне зараде у Србији која је у мају 2016. износила 43.951 динар – нето.

Чини се да су они који плаћају Даницу Драшковић препознали да њен рад месечно у НИС-у вреди много више од ових 357 евра. Колико тачно, не зна се. Изгледа да је у ту суму урачунато и прећуткивање овог одговора, јер зашто би то била тајна.

Ипак, треба веровати да у влади седе обавештени људи који су исправно проценили значај ангажовања 71-годишње пензионерке у заштити интереса српских акционара. Све друго било би цинично према оних 39 одсто младих од укупно око 750.000 незапослених – који чекају прилику за било какав посао.