Тајкунска посла у Лондону

На први поглед, чини се, Велика Британија није атрактивна дестинација за српске тајкуне. Званично, из наше земље у Енглеску се извезе робе и услуга у вредности од тек 177 милиона евра. То једва да чини 1,5 одсто укупног српског извоза. Међутим, када се мало загребе у регистар британских предузеће, види се да су српски крупни капиталисти и те како присутни у Лондону. Како показује „Политикино” истраживање, преко британске престонице послује бизнисмен Мирослав Мишковић, власник „Делта холдинга”. Његово име не налази се у овом регистру, али га зато има преко посредника: чланова његове породице и пословних сарадника. Занимљиво је да је компанија „Редстарт инвестмент лимитед” основана 16. јануара ове године. Као директор ове фирме уписана је Марија Десивојевић-Цветковић, потпредседница „Делта холдинга”.

Из докумената, који су јавно доступни у британском регистру, види се да је у компанију 7. априла унето 20 милиона евра. Оно што је код ове трансакције неуобичајено јесте да је истог дана (7. априла) новац изнет из фирме. Касније је промењен и директор компаније. Како може да се види из формулара, који је ручно попуњен, 11. маја, као нови директор уписана је Ивана Мишковић-Карић, кћерка власника „Делте”. Да и британска бирократија није безгрешна сведочи и то да је у регистру њено име погрешно заведено, па се у пословној бази наводи да је нова директорка фирме Ивана Мисудвие-Уариц. Случајност или не, тек београдски таблоид „Ало” је пре неколико дана објавио да Марија Десивојевић-Цветковић, преко америчке „Подесте” у свету лобира за Мишковића.

Такође, име Иване Мишковић-Карић спомиње се у још једној лондонској фирми. Реч је компанији „ТААТ компани лимитед”, основаној 5. августа 2015. године. Ивана је у регистру уписана као директор предузећа. Још неки чланови породице Карић имају своје фирме у Британији. Међу њима је и Даница Карић-Ђокић, кћерка Богољуба Карића, која је тамо још 11. јула 2008. године основала фирму коју је назвала по имену свог супруга – „Данијел“. Неколико година касније (15. јуна 2011), Даница се поново појавила у британском пословном регистру као оснивач још једног привредног друштва. И Југослав Карић, син Драгомира Карића, има фирму у Енглеској. Његова супруга Елена, кћерка познате креаторке Верице Ракочевић, директор је компаније „Лорка интериорс лимитед”.

И бивши министар енергетике Горан Новаковић, који је иначе пословни сарадник Нандија Ахује, сувласника „Викторија групе” послује преко Британије. Уписан је као директор два предузећа: „Но веј десижн лимитед” и „Хејворкаут лимитед”. Бизнисмен Топлица Спасојевић је, како може да се види из британског регистра, у октобру 2009. именован као директор компаније „36 Итон авенија”. Како каже, ова фирма није активна и последњи пут је преко ње пословао пре четири године. Из регистра, међутим, није обрисана.

Чак четири компаније у Лондону имао је и Вук Хамовић, власник „ЕФТ групе”. Међутим, све четири су избрисане из британског пословног регистра. У Хамовићевој званичној биографији наводи се да је у Лондону радио у инвестиционој банци ГМЛ интернационал, која се специјализовала у пословима трговине међународним дуговима. Био је специјални саветник више земаља источне Европе за преговоре са париским и лондонским клубовима. Бизнисмена Миодрага Костића у овом регистру нисмо нашли. Оно што, међутим, може да се чује јесте да је у Лондону куповао некретнине. Није он једини куповао куће тамо. Медији су писали да Карићи и Мишковићи имају виле и да је за наше тајкуне ствар престижа имати некретнину у престоници Велике Британије.

Иначе, упркос бројним најавама, ниједна фирма из Србије није се појавила на Лондонској берзи. Према речима брокера Ненада Гујаничића, она је често била нереална жеља капиталиста. „Берза претпоставља транспарентност, чисте рачуне и многа друга давања на која овдашњи бизнисмени због специфичног начина пословања нису навикли”, истиче Гујаничић. Урош Делевић, са Института „Џон Данинг” из Велике Британије сигуран је да српске фирме у Енглеској постоје само на папиру, да су то предузећа без запослених и без финансијских извештаја.

– Наша представништва у Великој Британији немају производњу, нити Србија тамо извози у значајној мери. Мотиви за отварање компанија у овој земљи углавном су везани за стицање некретнина, лакши трансфер новца у треће земље, али и репутацију. Поготово деведесетих година прошлог века када су многи српски привредници код партнера имали бољи углед ако послују у сигурној земљи, као што је Велика Британија – закључује Делевић.