Секуларизовати Сребреницу

​Дискурс о Сребреници је вишеслојан. Јесте реч о геноциду, али се код политичара у региону може уочити и сродност између његове инструментализације и порицања. У чему? У сличној ексклузивној националној мартирологији и у неговању сличног симболичког потенцијала неискоришћеног права одмазде. Двадесет година после Сребренице Срби и Бошњаци су још нераздвојиви делови истог дискурса из којег не могу да се испетљају. Само су наизглед пренаглашени бошњачки ислам на једној и светосавско православље на другој страни радикалне крајности овога дискурса. Ако се пажљивије размотри целина која је, заправо, истина, јер није истина изоловани део дискурса, онда је узајамна сродност можда видљивија. Као што су национализми увек реактивни јер се хране страхом од оног Другог, тако и грађански рат сећања око Сребренице већ 20 година успешно одржава страх између Срба и Бошњака.

Не мислим само на десничарска обележавања ослобођења Сребренице у Србији. Мислим и на службена извињавања политичара који не заборављају јер је незаборав Сребренице и Кравица важан симболички капитал. Али незаборав злочина јесте користан само уколико није претња новом одмаздом. Овде није чак на делу ни употреба злочина него националне сапатње. На бошњачкој страни то је више од поштовања убијених, то је незаменљиви политички капитал; сећање на Сребреницу, највећи холокауст у Европи после Другог светског рата, јесте услов очувања државе Бошњака у хришћанском окружењу. Али и на другој страни, Срби никад не могу Бошњацима опростити Сребреницу, зато што су у свету стигматизовани као злочинци. Шта чинити?

Треба изменити перспективу и запитати се да ли је за критички дискурс важније рећи да је реч о Бошњацима које су убили Срби или је реч о томе да је јача група људи побила слабију групу људи. Зашто је ова друга оцена важнија? Због необориве чињенице да су и џелати и жртве били људи истог језика, сродне културе и сродног порекла. Управо то замагљују обе сукобљене групе које, упркос снажном антагонизму, мисле на сличан начин.

У дискурсима о Сребреници који данас превладавају још нема критичке самоспознаје зато што се заборавља да су брутални пореци припадања, убилачки идентитети (православни и исламски), крајем 20. века у БиХ исконструисани.

Како? Тако што нису увек били хегемони. На Косову све доскора није било џамија, а и у БиХ их је све до деведесетих година 20. века било много мање. И српских богомоља такође. Цркве су свуда идентитетске карауле. Религијски поредак припадања био је маркиран као непремостива граница између две групе људи и јула 1995. Није овај масакр правдан уништењем групе која је говорила другачијим језиком и имала другачији менталитет. Убијани су припадници друге вере и отуда је идеологија масакра провидна конструкција и фикција у мери у којој је онострано садржано у њему недоказиво. Доказиво је једино то да су жртве и џелати из јула 1995. у Сребреници били сродни људи, Бошњаци и Срби који говоре истим језиком, који су одувек заједно живели и који су се не тако давно заједнички називали Југословенима. Нису, међутим, доказиви различити онострани путеви после смрти у измаштаним религијама – оквирима сукобљених борбених идентитета.

Да се поменути злочин збио само 15 година раније био би назван братоубиством, јер су џелати и жртве били у истом световном поретку припадања. Није то велика мудрост, зна то свако ко је служио ЈНА. Након распада Југославије и социјализма конструисани су и легализовани нови борбени идентитети и нови пореци припадања. Националистички и верски. Самозаслепљивање које отупљује. Како се извући из ових топлих идентитета или, како би Ниче рекао, из зеленоливадске среће стада?

За почетак се ваља упитати да ли је злочин у Сребреници био геноцид над странцем или можда масакр унутар исте групе? Релативисти ће рећи да одговор зависи од хегемоних идентитета који су у транзицији. Критички тумачи ће, пак, рећи да постоји врховни идентитет који не трпи транзицију, начело о једнакости свега што носи људски лик, постулат изведен из разума, а не из измаштане вере или из исконструисане нације. Ако се за нацистички холокауст може рећи да је био насиље једног хомосапиенса над другим истим хомосапиенсом, за Сребреницу се може рећи, да не одемо предалеко у апстракцију, да су тамо Југословени убијали Југословене. Непуне четири године пре овог масакра и убице и џелати су живели у истој држави, а преко ноћи су им верски идентитети постали убилачки. Зато је милиметар самосумње у ове идентитете вреднији од километара самосажаљења.

* Професор Филозофског факултета у Београду