Атеље на чаробном брегу

У старој Ранчићевој кући, две београдске сликарке – Милица Матовић и Слађана Павловић – изложиле су недавно своје „Пределе, путовања”. Лепо место за лепе слике: прво је што помислите када крочите у ово здање – споменик, које је један изузетно вредан примерак народног неимарства на ширем подручју Београда. Та рестаурирана кућа, стара око два века, данас је претворена у Центар за културу општине Гроцка.

Наслов изложбе је, могло би се рећи, јасан-гласан, али и свако од нас такође има своје пределе и путовања, и без оваквих ликовних сећања. Зато смо младе уметнице, које данас живе између својих обавеза у престоници и атељеа у кући на једном заиста чаробном брегу изнад Дунава, у Брестовику крај Гроцке, ипак приупитали и за понеки податак који ће нам мало приближити ове њихове личне приче бојама испричане. Сликарке су иначе вршњакиње (1984), обе рођене у Београду, пријатељице још из детињства, које су ишле у исту школу, студирале на истом факултету – ФЛУ, а и сада, ево, сликају и излажу заједно.

Милица Матовић нам прича како је сада, када је у граду мање има него пре, почела више да га слика, да га другачије посматра, да га тражи у себи и у тим својим уметничким „лутањима” открива у њему и разноразне, често скривене, романтичне жице. „Сада га и више измаштавам, па се на мојим сликама појављује нека нова атмосфера, градови који другачије дишу и говоре на мом платну”, вели она.

Слађана Павловић је, после студија, неко време радила као педагог, а и сада је то помало. Посебно је, међутим, занимљиво нешто што се десило између, њен дуги лет кроз свет, док је радила као стјуардеса „Катар ервејза”. Израчунала је да је у том периоду у ваздуху провела пуних седам месеци. Видела је све континенте, али када се та дуга, лепа „авантура” завршила, сликарка – стјуардеса „слетела” је ту код Гроцке, са својим огромним пртљагом импресија и успомена. И све то што се током тих узбудљивих година, на небу и земљи, наслагало у њеној меморији просто је почело да из ње куља и – навалило на сликарско платно.

„Понекад ми се чини као да је душа птице још у мени. Поготову кад погледам Дунав са ових брестовичких висина. Онда ми се враћају и неки од милион утисака из прошлих дана. Ја их највише чувам за себе, ретко о њима говорим, али уместо мене сада су се о томе распричале моје слике”, каже Слађана Павловић.

И док ми говоримо о пределима са разних меридијана, претежно урбаним, пред нашим очима вијуга Дунав, диван и силан када га проматрате са овог њиховог свакодневног видиковца. Оне су већ добро упознале његових стотину лица: у раму свих годишњих доба, и онда када су му над главом сунце, месец, звезде, магле и облаци, и када вода набуја, и кад га заталасају ветрови... У Брестовику и нема баш некаквих орканских висова, али када се кошава залети... сликарке се повлаче у кућу.