Одлазак „учитеља живота”

Изгубила сам још једног пријатеља. Учитеља живота. Особу којој сам се дивила и дубоко поштовала. Синоћ је у једној париској приватној болници склопио очи Абас Кијаростами, ирански редитељ, сликар и поета, један од највећих светских филмских аутора. И то само 12 дана од свог 77. рођендана.

Вест о његовој смрти на 51. Карлове Вари фестивалу изазвала је мук, огромну тугу и лавину сећања на његове вишеструке боравке овде, на његове филмове, изложбе, ретропсективу. Живо сећање на наше упознавање 1994. нешто мало после освојене канске награде за филм „Кроз маслињаке“ и на наш први разговор и први интервју који је икада дао за неки српски и балкански лист. Начин на који је тај први разговор прихватио и начин на који се сваки следећи пут одазивао за интервјуе за „Политику“ – у Кану, Венецији, Таормини, Београду, Мећавнику, Техерану, Маракешу, учинили су ме његовим дужником, а њега заувек мојим пријатељем због којег сам упознала и заволела не само ирански филм, већ и његову родну земљу коју је са тако великим достојанством свугде представљао.

Абас је био, а заувек ће и остати, аутор чији су поетски дијалози, рурални пејзажи, алегоријске теме и пасионирано истраживање слике, фотографије и односа реализма и фикције од 70-их година прошлог века до данашњих дана нашли милионе и милионе поштовалаца широм филмске планете. Имали смо срећу што је боравио и у овом нашем делу планете, прво као гост београдског Феста (2005) када му је Мирољуб Вучковић организовао и велику изложбу уметничких фотографија, а потом и као гост Кустуричиног Кустендорфа (2011) где су студенти из целог света упијали сваку његову реч.

Аутора култних филмова „Где је кућа мог пријатеља“, „Кроз маслињаке“, „Укус трешања“, „Ветар ће нас понети“, који је филм са Жилијет Бинош „Оверена копија“ снимао у Тоскани, а „Као неко заљубљен“ у Јапану, последњи пут сам срела у децембру у Маракешу. Није показивао знаке болести. Тако љубазан и тако суздржан објаснио ми шта би могао да буде разлог што Кустурица снима филм три године ( „То значи да у томе ужива“), а на питање којим бојама би насликао овај данашњи свет терора, тероризма и ратова, одговорио је: „ Најлакше би било одговорити – црном бојом и отићи, али ја нећу“, додавши да је после трагичних догађаја попут оног у Паризу „уобичајено је молити се богу, али је очигледно он на годишњем одмору, те зато гледамо у цевеће и свеће“.

 Абас је током каријере снимио више од 55 краткометражних и дугометражних филмова уневши у њих и своју специфичну поетику и естетику, али и филозофско поимање живота и смрти што га је издвојило унутар такозваног иранског новог таласа насталог још шездесетих година прошлог века. „У мојим филмовима има мало нарације и од када немам обавезу да дијалошки приповедам, све више обраћам пажњу на естетику филмских слика. Као сликар постао сам свестан слабости моје руке, а сада тај хендикеп надокнађујем кроз моју перцепцију и разумевање естетике филма“, рекао је недавно у интервјуу за „Политику“.

Абас се издваја и по томе што је по образовању и школовању сликар. У Маракешу ми је рекао се још као осамнаестогодишњак заљубио у Ван Гога, „прво због његове биографије у књизи коју сам прочитао, па тек касније и због његових слика“. „Мислим да сам се са њим идентификовао и због његовог друштвеног окружења. Он је спонтано постао сликар, из чисте уметности а не из контекста његовог социјалног или економског окружења... Сада, после много времена, поново сам се заинтересовао за Монеа. Радим на једном фотографско-сликарско-филмском пројекту који ће се звати „Моне и ја“...“.

Кијаростами је волео и дубоко разумео људе, али је волео и свет тишине. „Потребни су ми тренуци за суочавање са самим собом, за размишљање. Из дана у дан схватам како је тешко бити сам и како је још теже бити са неким“, говорио ми је. Али, за Абаса је камера била веома добар, дискретан и ћутљив пријатељ. Партнер за путовање у природу. „Без речи се разумемо. У тишини“

Такав је био мој пријатељ. Тај узвишени, мисаоно дубоки и дискретни човек. Никада усамљен, јер је радио са људима којима филм није само професија већ и љубав. Абасу Кијаростамију је љубав значила много. То су препознали милиони оних који су га волели...