Odlazak „učitelja života”

Izgubila sam još jednog prijatelja. Učitelja života. Osobu kojoj sam se divila i duboko poštovala. Sinoć je u jednoj pariskoj privatnoj bolnici sklopio oči Abas Kijarostami, iranski reditelj, slikar i poeta, jedan od najvećih svetskih filmskih autora. I to samo 12 dana od svog 77. rođendana.

Vest o njegovoj smrti na 51. Karlove Vari festivalu izazvala je muk, ogromnu tugu i lavinu sećanja na njegove višestruke boravke ovde, na njegove filmove, izložbe, retropsektivu. Živo sećanje na naše upoznavanje 1994. nešto malo posle osvojene kanske nagrade za film „Kroz maslinjake“ i na naš prvi razgovor i prvi intervju koji je ikada dao za neki srpski i balkanski list. Način na koji je taj prvi razgovor prihvatio i način na koji se svaki sledeći put odazivao za intervjue za „Politiku“ – u Kanu, Veneciji, Taormini, Beogradu, Mećavniku, Teheranu, Marakešu, učinili su me njegovim dužnikom, a njega zauvek mojim prijateljem zbog kojeg sam upoznala i zavolela ne samo iranski film, već i njegovu rodnu zemlju koju je sa tako velikim dostojanstvom svugde predstavljao.

Abas je bio, a zauvek će i ostati, autor čiji su poetski dijalozi, ruralni pejzaži, alegorijske teme i pasionirano istraživanje slike, fotografije i odnosa realizma i fikcije od 70-ih godina prošlog veka do današnjih dana našli milione i milione poštovalaca širom filmske planete. Imali smo sreću što je boravio i u ovom našem delu planete, prvo kao gost beogradskog Festa (2005) kada mu je Miroljub Vučković organizovao i veliku izložbu umetničkih fotografija, a potom i kao gost Kusturičinog Kustendorfa (2011) gde su studenti iz celog sveta upijali svaku njegovu reč.

Autora kultnih filmova „Gde je kuća mog prijatelja“, „Kroz maslinjake“, „Ukus trešanja“, „Vetar će nas poneti“, koji je film sa Žilijet Binoš „Overena kopija“ snimao u Toskani, a „Kao neko zaljubljen“ u Japanu, poslednji put sam srela u decembru u Marakešu. Nije pokazivao znake bolesti. Tako ljubazan i tako suzdržan objasnio mi šta bi mogao da bude razlog što Kusturica snima film tri godine ( „To znači da u tome uživa“), a na pitanje kojim bojama bi naslikao ovaj današnji svet terora, terorizma i ratova, odgovorio je: „ Najlakše bi bilo odgovoriti – crnom bojom i otići, ali ja neću“, dodavši da je posle tragičnih događaja poput onog u Parizu „uobičajeno je moliti se bogu, ali je očigledno on na godišnjem odmoru, te zato gledamo u ceveće i sveće“.

 Abas je tokom karijere snimio više od 55 kratkometražnih i dugometražnih filmova unevši u njih i svoju specifičnu poetiku i estetiku, ali i filozofsko poimanje života i smrti što ga je izdvojilo unutar takozvanog iranskog novog talasa nastalog još šezdesetih godina prošlog veka. „U mojim filmovima ima malo naracije i od kada nemam obavezu da dijaloški pripovedam, sve više obraćam pažnju na estetiku filmskih slika. Kao slikar postao sam svestan slabosti moje ruke, a sada taj hendikep nadoknađujem kroz moju percepciju i razumevanje estetike filma“, rekao je nedavno u intervjuu za „Politiku“.

Abas se izdvaja i po tome što je po obrazovanju i školovanju slikar. U Marakešu mi je rekao se još kao osamnaestogodišnjak zaljubio u Van Goga, „prvo zbog njegove biografije u knjizi koju sam pročitao, pa tek kasnije i zbog njegovih slika“. „Mislim da sam se sa njim identifikovao i zbog njegovog društvenog okruženja. On je spontano postao slikar, iz čiste umetnosti a ne iz konteksta njegovog socijalnog ili ekonomskog okruženja... Sada, posle mnogo vremena, ponovo sam se zainteresovao za Monea. Radim na jednom fotografsko-slikarsko-filmskom projektu koji će se zvati „Mone i ja“...“.

Kijarostami je voleo i duboko razumeo ljude, ali je voleo i svet tišine. „Potrebni su mi trenuci za suočavanje sa samim sobom, za razmišljanje. Iz dana u dan shvatam kako je teško biti sam i kako je još teže biti sa nekim“, govorio mi je. Ali, za Abasa je kamera bila veoma dobar, diskretan i ćutljiv prijatelj. Partner za putovanje u prirodu. „Bez reči se razumemo. U tišini“

Takav je bio moj prijatelj. Taj uzvišeni, misaono duboki i diskretni čovek. Nikada usamljen, jer je radio sa ljudima kojima film nije samo profesija već i ljubav. Abasu Kijarostamiju je ljubav značila mnogo. To su prepoznali milioni onih koji su ga voleli...