Машина за прављење пара

Често чујемо од људи задужених за јавне финансије да „новца нема” за поједине издатке, било да су то пензије, плате, противградне ракете, нове школе и вртићи итд. Да ли је новац нека природна сировина које има у ограниченом обиму у природи, попут племенитих метала или драгог камења, па је онда оправдано рећи да га „нема” или га је „нестало” или да ће га „све мање бити” за одређене потребе? Можда би се некад и могло рећи да је новац еквивалент злату али то одавно више не важи; новац је данас само обична признаница о дугу, тј. хартија од вредности с неким пригодним сличицама и можда успутним холограмом. Како то да новца нема и како га онда може бити, тј. како се он уопште „прави”? Ово питање пало ми је на памет кад сам у „Политици” (15. јуна) прочитао текст „Банкарска трилогија: о кликтању мишем” професора Бориса Беговића, коме банкарске теме нису предалеке и зато што је члан управног одбора једне веће банке код нас.

Хајде прво да претпоставимо да одете у банку, затражите и добијете кредит (Може?! – Мооооже) од нпр. 30.000 евра. Да ли неко стварно мисли да ће у том тренутку неки службеник банке отићи у сеф да изброји ту суму новца и да ће је онда пребацити у неки посебан преградак или вам можда дати чак паре на руке. Наравно да неће, него ће једноставно, буквално „кликтањем миша”, уписати поменуту суму на ваш улог, тј. депозит који имате у банци. Наравно, и камата је ту, али о њој неком другом приликом. Тај виртуелни новац, који не постоји у реалној готовини, вероватно ће због своје наменске природе бити потрошен у корист рачуна неке грађевинске фирме чији ће улог (депозит) сада бити виртуелно већи за исту цифру од 30.000 евра. Тај новац ће касније бити коришћен за различите набавке, плате и тако ући у ширу размену. Све се то дешава само тако што банка одлучи да једну цифру замени другом без коришћења готовине. У модерним економијама однос готовине наспрам виртуелног новца, тј. банкарских депозита, у невероватној је пропорцији. Централна банка Енглеске је тај однос 2014. проценила на три одсто према 97 одсто у корист банкарских депозита, односно новца који „стварају банке” процесом одобравања кредита грађанима и привреди. У Србији удео „безготовинског новца”, ако је веровати НБС, износи 37 процената, што не би било згорег додатно проверити.

Овај процес стварања новца у суштини је приватна одлука о стварању дуга и чини се да огроман део укупног новца глобалне економије у суштини представља признаницу о дугу. С једне стране, то је дуг онога који узима кредит од банке, а с друге је дуг банке према ономе коме је тај кредит био исплаћен. Уколико је некада ниво новца у оптицају националне економије био условљен нивоом злата које та земља има (у Британији до 1931, у САД до 1971), данас је то, изгледа, ниво дуга који постоји према банкама одређене земље. Што је виши ниво дуга према банкама, виши је ниво депозита, што је онда и у интересу банака и њихових власника (деоничара). То је једино могуће објашњење тренутне глобалне економске ситуације, коју неки с правом називају банкротократијом, где банке не могу да поврате свој дуг већ приморавају државе да сервисирају тај дуг преваљујући терет на будуће генерације.

Прави разлог залагања против враћања држави контроле над нивоом новчане масе није брига због инфлације коју ће створити „грамзиви политичари” неодговорним штампањем пара, већ је себичан приватни интерес задржавања монопола над стварањем безготовинског новца од стране банака. Иза тога лежи још један мит о независности централних банака од државе, насупрот реалности да су оне углавном експонент међународних банака, истих оних које као повериоци држе у шаци ту исту државу као дужника чије су обвезнице купили. Ово не важи само за Србију.

Шта је то што онда спречава банке да неограничено „праве новац” или нпр. што не би лоше банке тим путем решиле све своје проблеме? Једноставно, постоје објективна ограничења у погледу могућности апсорпције тих кредита од стране грађана и привреде, у погледу међусобне конкуренције банака и, што је најважније, у погледу регулаторне улоге државе, тј централне банке кроз референтну каматну стопу или кроз прописивање „плафона” за одређене врсте кредита. У нашем случају о томе не треба трошити речи. Инцестуозни однос између НБС и банака одлично се показао последњих десет година и код једностраног мењања камата од стране банака и код срамног односа према грађанима с кредитима у швајцарским францима. Одсуство иједне санкције према било којој банци од стране НБС довољно говори.

Остаје једно важно питање професора Беговића, зашто лоше банке, попут Агробанке или Лиман брадерса, не реше свој проблем „кликтањем миша”? Одговор је врло прост. Паразити живе на телу организма домаћина црпећи од њега све што им је потребно за живот и, радећи то, морају да знају да му никада не смеју превише наудити јер ће тиме и себи пресећи доток животно потребних материја.

Претерана себичност дође главе жртви, али и паразиту.

Центар за нову политику