Mašina za pravljenje para

Često čujemo od ljudi zaduženih za javne finansije da „novca nema” za pojedine izdatke, bilo da su to penzije, plate, protivgradne rakete, nove škole i vrtići itd. Da li je novac neka prirodna sirovina koje ima u ograničenom obimu u prirodi, poput plemenitih metala ili dragog kamenja, pa je onda opravdano reći da ga „nema” ili ga je „nestalo” ili da će ga „sve manje biti” za određene potrebe? Možda bi se nekad i moglo reći da je novac ekvivalent zlatu ali to odavno više ne važi; novac je danas samo obična priznanica o dugu, tj. hartija od vrednosti s nekim prigodnim sličicama i možda usputnim hologramom. Kako to da novca nema i kako ga onda može biti, tj. kako se on uopšte „pravi”? Ovo pitanje palo mi je na pamet kad sam u „Politici” (15. juna) pročitao tekst „Bankarska trilogija: o kliktanju mišem” profesora Borisa Begovića, kome bankarske teme nisu predaleke i zato što je član upravnog odbora jedne veće banke kod nas.

Hajde prvo da pretpostavimo da odete u banku, zatražite i dobijete kredit (Može?! – Moooože) od npr. 30.000 evra. Da li neko stvarno misli da će u tom trenutku neki službenik banke otići u sef da izbroji tu sumu novca i da će je onda prebaciti u neki poseban pregradak ili vam možda dati čak pare na ruke. Naravno da neće, nego će jednostavno, bukvalno „kliktanjem miša”, upisati pomenutu sumu na vaš ulog, tj. depozit koji imate u banci. Naravno, i kamata je tu, ali o njoj nekom drugom prilikom. Taj virtuelni novac, koji ne postoji u realnoj gotovini, verovatno će zbog svoje namenske prirode biti potrošen u korist računa neke građevinske firme čiji će ulog (depozit) sada biti virtuelno veći za istu cifru od 30.000 evra. Taj novac će kasnije biti korišćen za različite nabavke, plate i tako ući u širu razmenu. Sve se to dešava samo tako što banka odluči da jednu cifru zameni drugom bez korišćenja gotovine. U modernim ekonomijama odnos gotovine naspram virtuelnog novca, tj. bankarskih depozita, u neverovatnoj je proporciji. Centralna banka Engleske je taj odnos 2014. procenila na tri odsto prema 97 odsto u korist bankarskih depozita, odnosno novca koji „stvaraju banke” procesom odobravanja kredita građanima i privredi. U Srbiji udeo „bezgotovinskog novca”, ako je verovati NBS, iznosi 37 procenata, što ne bi bilo zgoreg dodatno proveriti.

Ovaj proces stvaranja novca u suštini je privatna odluka o stvaranju duga i čini se da ogroman deo ukupnog novca globalne ekonomije u suštini predstavlja priznanicu o dugu. S jedne strane, to je dug onoga koji uzima kredit od banke, a s druge je dug banke prema onome kome je taj kredit bio isplaćen. Ukoliko je nekada nivo novca u opticaju nacionalne ekonomije bio uslovljen nivoom zlata koje ta zemlja ima (u Britaniji do 1931, u SAD do 1971), danas je to, izgleda, nivo duga koji postoji prema bankama određene zemlje. Što je viši nivo duga prema bankama, viši je nivo depozita, što je onda i u interesu banaka i njihovih vlasnika (deoničara). To je jedino moguće objašnjenje trenutne globalne ekonomske situacije, koju neki s pravom nazivaju bankrotokratijom, gde banke ne mogu da povrate svoj dug već primoravaju države da servisiraju taj dug prevaljujući teret na buduće generacije.

Pravi razlog zalaganja protiv vraćanja državi kontrole nad nivoom novčane mase nije briga zbog inflacije koju će stvoriti „gramzivi političari” neodgovornim štampanjem para, već je sebičan privatni interes zadržavanja monopola nad stvaranjem bezgotovinskog novca od strane banaka. Iza toga leži još jedan mit o nezavisnosti centralnih banaka od države, nasuprot realnosti da su one uglavnom eksponent međunarodnih banaka, istih onih koje kao poverioci drže u šaci tu istu državu kao dužnika čije su obveznice kupili. Ovo ne važi samo za Srbiju.

Šta je to što onda sprečava banke da neograničeno „prave novac” ili npr. što ne bi loše banke tim putem rešile sve svoje probleme? Jednostavno, postoje objektivna ograničenja u pogledu mogućnosti apsorpcije tih kredita od strane građana i privrede, u pogledu međusobne konkurencije banaka i, što je najvažnije, u pogledu regulatorne uloge države, tj centralne banke kroz referentnu kamatnu stopu ili kroz propisivanje „plafona” za određene vrste kredita. U našem slučaju o tome ne treba trošiti reči. Incestuozni odnos između NBS i banaka odlično se pokazao poslednjih deset godina i kod jednostranog menjanja kamata od strane banaka i kod sramnog odnosa prema građanima s kreditima u švajcarskim francima. Odsustvo ijedne sankcije prema bilo kojoj banci od strane NBS dovoljno govori.

Ostaje jedno važno pitanje profesora Begovića, zašto loše banke, poput Agrobanke ili Liman bradersa, ne reše svoj problem „kliktanjem miša”? Odgovor je vrlo prost. Paraziti žive na telu organizma domaćina crpeći od njega sve što im je potrebno za život i, radeći to, moraju da znaju da mu nikada ne smeju previše nauditi jer će time i sebi preseći dotok životno potrebnih materija.

Preterana sebičnost dođe glave žrtvi, ali i parazitu.

Centar za novu politiku