НАТО на крилима „брегзита“

Излазак Велике Британије из ЕУ могао би представљати епохалан догађај. Мада то буди асоцијације на отцепљење Словеније од СФРЈ, треба имати у виду да је глобални контекст сада другачији. У то време економија је цветала, а нови светски поредак био је референтни политички оквир. Русија је била на коленима, а Кина се тек помаљала као див на хоризонту. Данашњи свет је, осим с глобалном економском кризом, суочен и са захтевима за очување тј. прерасподелу глобалне политичке моћи.

Као реакција на „брегзит”, у ЕУ ће истовремено ојачати два противречна процеса. С једне стране, еврофедералисти вршиће притисак ка дубљој и чвршћој интеграцији ЕУ. С друге стране, јачаће захтеви за новим референдумима.

У том смислу, може се очекивати да ће према чланицама, али и ка земљама кандидатима, јачати притисци за строжим праћењем политика Брисела. То значи да ће и ка Србији расти притисак за стриктнијим придржавањем курса ЕУ. То, међутим, не би требало значајније да утиче на политику Београда.

Србија је показала да се не понаша као Буриданов магарац, који се опредељује час за једну, час за другу страну, већ се труди да води балансирану политику између Москве и Брисела, одолевајући успешно Сцили и Харибди. Успех те политике за сада је очигледан и уколико не дође до суштинских промена, већ само до очекиваног повећања притиска, не треба сумњати да таква политика и у будућности може бити успешна.

Проблеми за Србију могу, међутим, настати ако центрифугалне силе у Европи ојачају и ако се „егзит” процес настави. Ускоро ћемо видети шта ће се догодити на поновљеним председничким изборима у Аустрији. Мада они ни у којем случају неће бити, краткорочно гледано, пресудни, њихов резултат биће рани сигнал у којем правцу земље ЕУ стреме након „брегзита”.

Уколико ЕУ, у годинама које долазе, не успе да се одупре центрифугалним силама, питање проширења доћи ће у трећи план, а маневарски простор Србије биће знатно сужен. То, међутим, не значи да би тада једина алтернатива била ослањање на Исток.

Управо супротно. Уколико дође до растакања ЕУ, као једини интегративни фактор у Европи остаће НАТО. Доминантан утицај САД на НАТО тада ће постати још јачи. У том случају може се очекивати повратак хладноратовске политике, с том разликом што с друге стране неће бити Варшавског пакта.

Србија би се тако могла наћи пред врло искључивим избором који не оставља много простора за маневрисање. Управо је то разлог због кога, у крајњој линији, Србија има снажан интерес да подржава постојећу архитектуру политичких односа у којој ЕУ има значајну улогу. Сви који се радују „брегзиту” и слабљењу ЕУ пропуштају да примете неминовност надолазећег избора и последице које би он могао да има.

Како ће се Србија у том случају понашати зависи, с једне стране, од укупних међународних односа и геостратешког опредељења земаља у окружењу. С друге стране, то ће зависити од расподеле политичке моћи у Србији. Симултано буђење „балканског пролећа” у земљама региона и појачани притисци на Владу Србије с различитих страна свакако се не могу разумети ван поменутог контекста.

У Србији, руска мека моћ игра на карту бриге о заштити српских националних интереса у мери која неретко прераста, ако већ и не противречи стварним интересима Србије. Америчка мека моћ оваплоћује се у наводној заштити и промоцији вредности демократије, слободе медија, и вредности отвореног друштва у мери у којој неретко више угрожавају те вредности него што их штите.

У оба случаја циљ је запоседање или обезбеђивање одлучујућег утицаја у државним и друштвеним институцијама. Добра ствар је што су балканске земље, за разлику од афричких и блискоисточних земаља, показале виши степен консолидованости демократије па су ванредни парламентарни избори или, као у Србији, већ одржани, или се, као у већини земаља региона, ускоро очекују. Грађани Балкана научили су лекцију, па су, уместо у уличним сукобима, битне политичке одлуке донели на изборима.

То, наравно, не значи да ће притисци престати. Напротив, подземна борба за запоседање сваке иоле важне установе наставиће се свим средствима. Кад је о недржавним институцијама реч, посебно осетљива места представљају медији и факултети. Никога не треба да изненади ако се на универзитету појаве нове, било стварне или измишљене, афере око плагијата. Притисци на медије биће још снажнији. Све то ће као оквир и оправдање имати наводно неповерење у постојеће институције, било у њихов наводно „недовољно демократски” или „недовољно изражени” патриотски карактер.

Професор Филозофског факултета у Београду