NATO na krilima „bregzita“

Izlazak Velike Britanije iz EU mogao bi predstavljati epohalan događaj. Mada to budi asocijacije na otcepljenje Slovenije od SFRJ, treba imati u vidu da je globalni kontekst sada drugačiji. U to vreme ekonomija je cvetala, a novi svetski poredak bio je referentni politički okvir. Rusija je bila na kolenima, a Kina se tek pomaljala kao div na horizontu. Današnji svet je, osim s globalnom ekonomskom krizom, suočen i sa zahtevima za očuvanje tj. preraspodelu globalne političke moći.

Kao reakcija na „bregzit”, u EU će istovremeno ojačati dva protivrečna procesa. S jedne strane, evrofederalisti vršiće pritisak ka dubljoj i čvršćoj integraciji EU. S druge strane, jačaće zahtevi za novim referendumima.

U tom smislu, može se očekivati da će prema članicama, ali i ka zemljama kandidatima, jačati pritisci za strožim praćenjem politika Brisela. To znači da će i ka Srbiji rasti pritisak za striktnijim pridržavanjem kursa EU. To, međutim, ne bi trebalo značajnije da utiče na politiku Beograda.

Srbija je pokazala da se ne ponaša kao Buridanov magarac, koji se opredeljuje čas za jednu, čas za drugu stranu, već se trudi da vodi balansiranu politiku između Moskve i Brisela, odolevajući uspešno Scili i Haribdi. Uspeh te politike za sada je očigledan i ukoliko ne dođe do suštinskih promena, već samo do očekivanog povećanja pritiska, ne treba sumnjati da takva politika i u budućnosti može biti uspešna.

Problemi za Srbiju mogu, međutim, nastati ako centrifugalne sile u Evropi ojačaju i ako se „egzit” proces nastavi. Uskoro ćemo videti šta će se dogoditi na ponovljenim predsedničkim izborima u Austriji. Mada oni ni u kojem slučaju neće biti, kratkoročno gledano, presudni, njihov rezultat biće rani signal u kojem pravcu zemlje EU streme nakon „bregzita”.

Ukoliko EU, u godinama koje dolaze, ne uspe da se odupre centrifugalnim silama, pitanje proširenja doći će u treći plan, a manevarski prostor Srbije biće znatno sužen. To, međutim, ne znači da bi tada jedina alternativa bila oslanjanje na Istok.

Upravo suprotno. Ukoliko dođe do rastakanja EU, kao jedini integrativni faktor u Evropi ostaće NATO. Dominantan uticaj SAD na NATO tada će postati još jači. U tom slučaju može se očekivati povratak hladnoratovske politike, s tom razlikom što s druge strane neće biti Varšavskog pakta.

Srbija bi se tako mogla naći pred vrlo isključivim izborom koji ne ostavlja mnogo prostora za manevrisanje. Upravo je to razlog zbog koga, u krajnjoj liniji, Srbija ima snažan interes da podržava postojeću arhitekturu političkih odnosa u kojoj EU ima značajnu ulogu. Svi koji se raduju „bregzitu” i slabljenju EU propuštaju da primete neminovnost nadolazećeg izbora i posledice koje bi on mogao da ima.

Kako će se Srbija u tom slučaju ponašati zavisi, s jedne strane, od ukupnih međunarodnih odnosa i geostrateškog opredeljenja zemalja u okruženju. S druge strane, to će zavisiti od raspodele političke moći u Srbiji. Simultano buđenje „balkanskog proleća” u zemljama regiona i pojačani pritisci na Vladu Srbije s različitih strana svakako se ne mogu razumeti van pomenutog konteksta.

U Srbiji, ruska meka moć igra na kartu brige o zaštiti srpskih nacionalnih interesa u meri koja neretko prerasta, ako već i ne protivreči stvarnim interesima Srbije. Američka meka moć ovaploćuje se u navodnoj zaštiti i promociji vrednosti demokratije, slobode medija, i vrednosti otvorenog društva u meri u kojoj neretko više ugrožavaju te vrednosti nego što ih štite.

U oba slučaja cilj je zaposedanje ili obezbeđivanje odlučujućeg uticaja u državnim i društvenim institucijama. Dobra stvar je što su balkanske zemlje, za razliku od afričkih i bliskoistočnih zemalja, pokazale viši stepen konsolidovanosti demokratije pa su vanredni parlamentarni izbori ili, kao u Srbiji, već održani, ili se, kao u većini zemalja regiona, uskoro očekuju. Građani Balkana naučili su lekciju, pa su, umesto u uličnim sukobima, bitne političke odluke doneli na izborima.

To, naravno, ne znači da će pritisci prestati. Naprotiv, podzemna borba za zaposedanje svake iole važne ustanove nastaviće se svim sredstvima. Kad je o nedržavnim institucijama reč, posebno osetljiva mesta predstavljaju mediji i fakulteti. Nikoga ne treba da iznenadi ako se na univerzitetu pojave nove, bilo stvarne ili izmišljene, afere oko plagijata. Pritisci na medije biće još snažniji. Sve to će kao okvir i opravdanje imati navodno nepoverenje u postojeće institucije, bilo u njihov navodno „nedovoljno demokratski” ili „nedovoljno izraženi” patriotski karakter.

Profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu