Аутопсија дебакла

Отац „брегзита” није премијер Дејвид Камерон већ његов бивши колега Тони Блер. Докази о томе садржани су у документу којег сем аутора и његових сарадника највероватније нико још није прочитао – јер има 2,6 милиона речи – али сви знају шта тамо пише.  

А пише да је Велика Британија, вољом свог тадашњег премијера, била саучесник у изазивању геополитичке катастрофе која свет потреса већ 13 година и чије ће се дејство наставити и у деценијама које долазе.

У питању је америчко-британска инвазија на Ирак, која је окончана брзо, за само један месец, једну недељу и четири дана, али је потом праћена осмогодишњом окупацијом и била окидач за оно што је ове године кулминирало кроз масовне збегове блискоисточних избеглица, готово сваконедељне терористичке диверзије Исламске државе и најзад, референдум који је иницирао британски развод од Европске уније.

Аутопсија овог дебакла садржана је у седам година писаном а прекјуче објављеном извештају, званично „Истрази о Ираку”, који потписује један од најеминентнијих британских чиновника, сер Џон Чилкот.

Главни негативац у „рату и миру” сер Чилкота је „Бушова пудлица” Тони Блер, а највећу оптужницу против себе он је написао својеручно, у писамцету свом мецени у Вашингтону, где му обећава: „Бићу с тобом, шта год да буде”.

Зна се шта је било. Када је, после месец дана, једне недеље и четири дана пао Багдад и Џорџ Буш, по свему судећи најнеспособнији амерички председник у новијој историји, славодобитно објавио да је „мисија завршена”, врло брзо се показало да је то само халуцинација.

Јер свргавање Садама, који је потом обешен, као жртва правде победника, била је колосална непромишљеност, чије последице сносе сви, али као што то обично бива, нико не одговара.

Није од помоћи што је Обама америчку интервенцију одавно назвао „глупим ратом” и пре пет година га (по многима брзоплето) завршио. Британци су такође одавно свесни глупости свог учешћа у овом, хашком терминологијом речено, „заједничком злочиначком подухвату”, а сада је то сер Чилкот и званично верификовао.

И шта сада? За геополитичко лумповање Буша и Блера, рачун није испостављен њима, него свима. Да ли је ово „суочавање са прошлошћу” које се збива у најстаријој западној демократији гарант да ће више памети бити у будућности? Наравно да није: свуда ће и даље поверење добијати лидери који бираче најуспешније убеде како знају пут, док се странпутица препознаје тек кад се у њу дебело зађе.