Autopsija debakla

Otac „bregzita” nije premijer Dejvid Kameron već njegov bivši kolega Toni Bler. Dokazi o tome sadržani su u dokumentu kojeg sem autora i njegovih saradnika najverovatnije niko još nije pročitao – jer ima 2,6 miliona reči – ali svi znaju šta tamo piše.  

A piše da je Velika Britanija, voljom svog tadašnjeg premijera, bila saučesnik u izazivanju geopolitičke katastrofe koja svet potresa već 13 godina i čije će se dejstvo nastaviti i u decenijama koje dolaze.

U pitanju je američko-britanska invazija na Irak, koja je okončana brzo, za samo jedan mesec, jednu nedelju i četiri dana, ali je potom praćena osmogodišnjom okupacijom i bila okidač za ono što je ove godine kulminiralo kroz masovne zbegove bliskoistočnih izbeglica, gotovo svakonedeljne terorističke diverzije Islamske države i najzad, referendum koji je inicirao britanski razvod od Evropske unije.

Autopsija ovog debakla sadržana je u sedam godina pisanom a prekjuče objavljenom izveštaju, zvanično „Istrazi o Iraku”, koji potpisuje jedan od najeminentnijih britanskih činovnika, ser Džon Čilkot.

Glavni negativac u „ratu i miru” ser Čilkota je „Bušova pudlica” Toni Bler, a najveću optužnicu protiv sebe on je napisao svojeručno, u pisamcetu svom meceni u Vašingtonu, gde mu obećava: „Biću s tobom, šta god da bude”.

Zna se šta je bilo. Kada je, posle mesec dana, jedne nedelje i četiri dana pao Bagdad i Džordž Buš, po svemu sudeći najnesposobniji američki predsednik u novijoj istoriji, slavodobitno objavio da je „misija završena”, vrlo brzo se pokazalo da je to samo halucinacija.

Jer svrgavanje Sadama, koji je potom obešen, kao žrtva pravde pobednika, bila je kolosalna nepromišljenost, čije posledice snose svi, ali kao što to obično biva, niko ne odgovara.

Nije od pomoći što je Obama američku intervenciju odavno nazvao „glupim ratom” i pre pet godina ga (po mnogima brzopleto) završio. Britanci su takođe odavno svesni gluposti svog učešća u ovom, haškom terminologijom rečeno, „zajedničkom zločinačkom poduhvatu”, a sada je to ser Čilkot i zvanično verifikovao.

I šta sada? Za geopolitičko lumpovanje Buša i Blera, račun nije ispostavljen njima, nego svima. Da li je ovo „suočavanje sa prošlošću” koje se zbiva u najstarijoj zapadnoj demokratiji garant da će više pameti biti u budućnosti? Naravno da nije: svuda će i dalje poverenje dobijati lideri koji birače najuspešnije ubede kako znaju put, dok se stranputica prepoznaje tek kad se u nju debelo zađe.