Ђиласу је имао ко да пише

Било је славних муза, Лаура и Беатрича, Јулија и Ленки, али колико знам, ово је први случај да и муза узвраћа и опевава свог песника.

Са Милованом Ђиласом пријатељевао сам од његовог изласка са робије до његовог одласка на онај свет. Штефицу сам поштовао и волео, али је нисам знао. Са Ђидом и Алексом био сам поред ње и кад је испустила душу. Али сам тек читајући њена писма сазнао ко је она заиста била.

Преписка објављена у књизи „Писма из затвора“ јединствена је по много чему, а највише по томе што је Миловану Ђиласу имао ко да пише. То је била његова супруга Штефица, која се тако звала и само тако потписивала, а Ђидо је по црногорски звао Штефанија.

Штефица Ђилас је коаутор ове књиге. Њена писма су истинско прегнуће, књижевно откриће, умеће и достигнуће. Рекао бих да су нека од њих узбудљивија, лепша па чак и боље писана него Ђидова. Знам да би се са мном сложио и Ђидо и сви који их читају. Једино се не би сагласила Штефица.

Пристала би да је тако под условом да додам да је Ђидово дело и она сама, да је он створио и њу, својом љубављу и величином, да би с њим робовала и уз њега пропевала. Захваљујући њој ова преписка постала је љубавна поема, драма, роман, сценарио за велики филм.

Мада је све заземљено и заковано за одређено време, људе и догађаје, љубав је све подигла увис и преместила ван времена. А кад је једном окрилатила и одрекла се свега тривијалног више се није ни спуштала на земљу.

Матија Бећковић

БРЕГЗИТ И КУЛТУРА

Толеранција на тесту

Културна класа је преко ноћи прешла из политичке апатије у хистерију, без идеје о томе за шта се и како заузимају

Британија је гласала у четвртак, већ у петак тензија се подигла до тачке кључања.

Ксенофобични испади, толико ретки у Лондону, регистровани су са сеизмичком правилношћу из сата у сат.

Бруталност према странцима, до тог тренутка приписивана затуцаним провинцијалцима, добила је лице просечних, добростојећих грађана, који као у филму „Инвазија телокрадица” вриште на конобаре, зидаре и баштоване да „иду кући”.

Шок већи од самог резултата било је сазнање да су родитељи прогресивних, космополитских продуцената, уметника, активиста већински гласали за излазак из ЕУ.

Како је уопште дошло до „брегзита”? Како су политичари и аналитичари превидели већински избор?

Како то да стратешки план за излазак још увек не постоји, док су две већинске партије, торијевци и лабуристи, постале базен пун пирана које се унутар својих партија боре за превласт?

У који положај то ставља британску културну сцену?

Александра Лазар

25 година ДАХ театра 

Још постојимо

Друштва која не обезбеђују услове за рад својим уметницима подложна су различитим облицима репресије, али то није све – она постају незанимљива за улагања на економском плану јер губе свој идентитет

Истог дана када је у ДАХ театру отворен  фестивал поводом 25 годишњице постојања, његови представници нашли су се на суду.

Град Београд је тужио независни уметнички колектив у име школе Краљ Петар II Kарађорђевић са циљем да га избаци из простора у коме ради већ  четрнаест година.

Али то није било све. Током тог узбудљивог дана на Факултету драмских уметности Ивана Кољеншић је бранила докторат на тему „Поетика ДАХ театра”, у коме је изнела тезу да ДАХ Театар представља правац у савременом позоришту.

Два сата касније промовисана је књига текстова домаћих и светских теоретичара о ДАХ театру у издању куће Лексингтон Прес из САД, чији предговор је написао чувени редитељ Еуђенио Барба, а коју је приредио професор са колеџа из Ајове Денис Барнет. 

Ова ситуација добро илуструје положај у којој се налази наша савремена уметничка сцена, односно наша савремена плесна и позоришна сцена.

Шта људи раде за паре

Ниједан садржај овогодишње Манифесте не одише претенциозношћу и монументалношћу. Радовима који се налазе унутар музеја као и онима који се неочекивано спазе иза ћошка циришких улица Манифеста 11 даје довољан простор за преиспитивање, експериментисање и тражење коначне форме, где је свака мисао слика нашег времена.

Захваљујући номадском карактеру, Манифеста сваке две године „буди” нове градове који немају епитет центра савремене уметности, дајући простор радовима који немају институционализован карактер, праксама које су још увек у фази експериментисања, именима која нам мало значе све док се не сретнемо са њиховим радовима.

На стогодишњицу настанка Даде Цирих је изабран за место где се спајају две реалности.

Реалност Даде, која настаје као директан одговор на опште лудило Првог светског рата и реалност Манифесте, директног одговора на социјалну, политичку и културну реалност коју је хладни рат оставио за собом.

У истом тренутку, неколико десетина километара даље, одиграва се најпрестижнији и најбескрупулознији сајам савремене уметности – Арт Базел, који уметност валоризује као „економско добро”.

Наташа Васиљевић Вентури