Страх као покретач манипулације

Карлове Вари - У самој завршници 51. Карлове Вари фестивала амерички сценариста, продуцент, редитељ и песник Чарли Кауфман (1958) имао је сусрет са публиком после пројекције дугометражног анимираног филма „Аномалиса” који је недавно видела и београдска публика.

 Аутор, за Оскара номинованих, сценарија за филмове „Бити Џон Малкович”, „Адаптација”  и „Исповест опасног ума” (у режији Џорџа Клунија), надахнуто је говорио о свом анимираном филмском јунаку – човеку који се мучи због неспособности да успостави везу са другим људима иако је мотивациони говорник. Одговарајући на питања публике, појаснио је да је „Аномалису” писао као позоришни комад, а да су после „дошли ти људи из студија анимације и предложили да се уради лутка-анимирани филм, на моје одушевљење”.

Из филма „Аномалис“

Зашто је свог јунака у касним четрдесетим годинама „насликао“ као усамљеника и да ли таква судбина може да очекује већину данашњих младића? „У једној критици сам прочитао како је мој јунак 'мушкарац у кризи средњег доба', а ја о томе уопште нисам размишљао када сам писао. Ово је људска тема. Могао сам лик да учиним и знатно млађим, могла је то бити и жена јер није ствар у томе. Ово је прича о вези између двоје људи, што је нешто што се може искусити у било којем добу“, одговорио је Кауфман појаснивши и зашто је свом јунаку дао професију експерта за кориснички сервис.

„Као млад радио сам тај телефонски посао да би зарадио за живот и добро га познајем. Мислио сам да може бити забавно ако би тај мој момак био славан у послу у којем не постоји ниједан разлог за славу. Једноставно, таквим сам га створио како бих показао вештачке интеракције које међусобно имају људи у нашем друштву. За посао у корисничком сервису, кол-центру, није ти потребна никаква школа или вештина. Људи те не препознају као људско биће док са тобом причају телефоном и обрнуто. Ни ти њих не доживљаваш као људска бића. Више као своје непријатеље са којима мораш да разговараш на веома љубазан начин иако они вичу на тебе. Не видите људе и постоји много разлога зашто их не видите, а много тога је у несигурности, у неспособности да се отворите према људима.“, каже Кауфман.

 Говорећи о манипулацији људима као луткама, Кауфман је рекао да сматра да се то догађа још током одрастања и социјализације, да је свет заснован на константној манипулацији и да много тога зависи од начина на који видимо ствари, односно, како мислимо да смо их видели.

 „Могу једино да причам у свој име, јер не познајем никог другог на начин на који познајем себе, али мислим да је главни покретач манипулације страх. Страх од одбацивања, од изложености, страх од непријатности, срамоте, бриге. Ту је и чињеница да живимо као у рибљој чинији, јер тако је конструисан свет у којем живи већина нас. Свет у којем су правила постављена давно пре нас тако да ми ту не можемо много да мењамо, додамо или одузмемо. Често размишљам о томе какав бих ли ја био у неком другом, другачијем друштву и још увек немам појма“, каже Кауфман.

 Да ли је неопходно да уметник увек буде личан спрам своје уметности ? Чарли Кауфман сматра да ништа друго и није толико важно, укључујући и вештину и занат. „Мислим да је све то секундарно у односу на то да учиниш себе рањивим. Да ставиш себе у опасност да будеш изложен, да ти је непријатно, да си смешан. У супротном, онда снимаш супер херојски филм, што је добро, али није реално.“...

 Чарли Кауфан је пред студентима филма одржао и своју мајсторску радионицу писања сценарија, а на свечаној церемонији затварања фестивала биће му уручен и председнички „Кристални глобус“ за изузетан допринос филмској уметности.