Ја сам културна чињеница без тржишне базе

Аранђеловац – Када је пре четири деценије у једном малом истарском месту Драгољуб Раша Тодосијевић у видео-запису безброј пута поставио себи и другима питање „Was ist kunst“, вероватно није ни слутио да ће се то питање као метафора провлачити кроз читав његов потоњи рад. Кренувши у замршене воде концептуалне уметности, перформанса, инсталација и других видова ликовне поетике, он је тада, заједно са својим истомишљеницима, извршио преврат на југословенској ликовној сцени, заокупљеној социјалистичким модернизмом. Била су уздрмана тадашња мерила вредности, мање-више стабилна и уоквирена једном естетиком. Од тада па до данас, осим што је утицао на многе, не само ликовне уметнике, он се никада није одмакао од себе. И у Аранђеловац је дошао заокупљен идејом да на један други начин направи нешто што је раније радио и да поново испише један други, такође често коришћен слоган, „Gott liebt diе Serberi“ – Бог воли Србе.

– Дошао сам на „Свет керамике“ на позив Невенке Дојић (дир. Смотре „Мермер и звуци“, прим. аут.), јер је она одраније знала да сам радио неке кинеске порцеланске вазе са цвећем и то на различитим местима, у Болоњи, Верони итд. То су биле купљене вазе, које сам ручно бојио уљаним и нитро бојама. Овог пута је требало да се направе вазе од порцелана, јер овде има пећи и све шта треба. Да се не бих петљао и изигравао стручњаке за све, ја сам посао препустио стручњаку, који зна како се то ради. У свету је то пракса, која има ружан назив, корпоративна уметност, у смислу да имаш огромну фирму и сто робова који раде за тебе. Наравно, не у Србији, нити ја радим на ту тему, али у последње време, ако нисам сигуран да имам знање за оно што желим да урадим, онда то препустим другима који то знају. Како је све добро испало, размишљам да са Данком (Милошевићем), овде у Аранђеловцу, направим још двадесетак комада. Не знам колико је то паметно и тиме ћу сигурно још више да напуним магацин, јер то што радим нема прођу. У Србији таква дела немају тржиште, то је чињеница, али нећу да коментаришем, нити да се жалим. То вам се не свиђа, не волите Драгољуба, не цените оно шта ради. Ако треба да се Србија представи у свету онда је ок, али овако, ја сам само културна чињеница без тржишне базе.

Раша Тодосијевић је у оквиру заједничке изложбе са „Света керамике“ поновио неке своје идеје са ранијих изложби, али сада у другачијем издању, јер им је дао другу димензију и смисао. Поставио је, готово у строју, девет белих истообразних ваза, које је само прелио црвеном бојом како би се сливала сама по себи. Напунио их је букетима вештачких црвених ружа из кинеске радње, као кич интригу и на свакој од њих исписао црном бојом „Gott liebt die Serberi“, што је код неких посетилаца изазвало упитаност и недоумицу.

– Многи моји радови су та врста недоумице и питају шта овај Драгољуб ради. Када сам на Бијеналу у Венецији поставио велики црвени кукасти крст, ко је први дошао да ми честита? Људи из Јеврејског павиљона. Ја сам помислио сада ће почети да пљују, биће скандала, Драгољубе! Не. Сви су се скупили у ред, као мали партизани и свако је дошао појединачно да ми честита. Тако је било са „Was ist kunst“, тако је и са овим слоганом. Сваки народ у свету, од Јевреја до Патагоније, од Патагоније до Тунгузије, од Тунгузије до Исланда мисли да има тапију и залеђе у божијој вољи и да иза сваког њиховог потеза, био добар или лош, стоји та тапија. Као што су Јевреји мислили да су добра деца, тако Пруси мисле да је Бог иза њих, тако је мислила нацистичка Немачка, Италија... И Срби, наравно. И они мисле да „Бог воли Србе“ и те баналности. Мислим, кад се нешто поставља или представља као култни слоган, треба га преувеличати до карикатуре. То је амбивалентна ствар, па нека они размисле да ли се спрдам или сам стварни Србенда – каже Раша Тодосијевић.

Признат у иностранству, чија се дела налазе у респектабилним музејима, грађанин света кога позивају на значајне изложбе и разне перформансе у великим културним центрима, предавач на Берклију, Тодосијевић, као изразити индивидуалиста и окорели противник конформизма сматра да је наша културна сцена закржљала и да је у свађи са свима онима који се не уклапају у стандарде.

– Културна сцена у Србији је катастрофална. И јако ретардирана. Врло је конформистичка и враћа нас на неке рецидиве из касних шездесетих година. Лично нисам задовољан и имао бих примедби, али када ја то кажем, не вреди ни пет пара. Због тога млади уметници, који имају више новца, одлазе из земље да би радили у богатијем културном амбијенту. Сви тумаче да је то одлазак „трбухом за крухом“. То је лицемерни коментар, који као чињеница не стоји. Они су свесни да је модерна уметност у великим градовима. Тачка. Тамо је зона актуелности, центрипетална сила која привлачи људе са ширег плана. Ту се сажима све. Новац, врхунска култура, значајне галерије. И ту можеш нешто да урадиш или да пропаднеш. А што се тиче односа државе према култури, навео бих један пример, који, чини ми се, није довољно пропраћен у медијима. Румуни су негде на тржишту пронашли једног малог Бранкусија, који је коштао 11 милиона евра. Држава је рекла: ми ћемо дати пет милиона, али ћемо направити велику државну кампању под паролом „Бранкуси је мој“, да би грађани скупили остатак новца и вратили Бранкусија у Румунију. Замислите Србију! Па она не би дала ни пет хиљада евра! Хоћу да будем ироничан. Сва срећа што немамо тако великог уметника као што је Бранкуси!