Ja sam kulturna činjenica bez tržišne baze

Aranđelovac – Kada je pre četiri decenije u jednom malom istarskom mestu Dragoljub Raša Todosijević u video-zapisu bezbroj puta postavio sebi i drugima pitanje „Was ist kunst“, verovatno nije ni slutio da će se to pitanje kao metafora provlačiti kroz čitav njegov potonji rad. Krenuvši u zamršene vode konceptualne umetnosti, performansa, instalacija i drugih vidova likovne poetike, on je tada, zajedno sa svojim istomišljenicima, izvršio prevrat na jugoslovenskoj likovnoj sceni, zaokupljenoj socijalističkim modernizmom. Bila su uzdrmana tadašnja merila vrednosti, manje-više stabilna i uokvirena jednom estetikom. Od tada pa do danas, osim što je uticao na mnoge, ne samo likovne umetnike, on se nikada nije odmakao od sebe. I u Aranđelovac je došao zaokupljen idejom da na jedan drugi način napravi nešto što je ranije radio i da ponovo ispiše jedan drugi, takođe često korišćen slogan, „Gott liebt die Serberi“ – Bog voli Srbe.

– Došao sam na „Svet keramike“ na poziv Nevenke Dojić (dir. Smotre „Mermer i zvuci“, prim. aut.), jer je ona odranije znala da sam radio neke kineske porcelanske vaze sa cvećem i to na različitim mestima, u Bolonji, Veroni itd. To su bile kupljene vaze, koje sam ručno bojio uljanim i nitro bojama. Ovog puta je trebalo da se naprave vaze od porcelana, jer ovde ima peći i sve šta treba. Da se ne bih petljao i izigravao stručnjake za sve, ja sam posao prepustio stručnjaku, koji zna kako se to radi. U svetu je to praksa, koja ima ružan naziv, korporativna umetnost, u smislu da imaš ogromnu firmu i sto robova koji rade za tebe. Naravno, ne u Srbiji, niti ja radim na tu temu, ali u poslednje vreme, ako nisam siguran da imam znanje za ono što želim da uradim, onda to prepustim drugima koji to znaju. Kako je sve dobro ispalo, razmišljam da sa Dankom (Miloševićem), ovde u Aranđelovcu, napravim još dvadesetak komada. Ne znam koliko je to pametno i time ću sigurno još više da napunim magacin, jer to što radim nema prođu. U Srbiji takva dela nemaju tržište, to je činjenica, ali neću da komentarišem, niti da se žalim. To vam se ne sviđa, ne volite Dragoljuba, ne cenite ono šta radi. Ako treba da se Srbija predstavi u svetu onda je ok, ali ovako, ja sam samo kulturna činjenica bez tržišne baze.

Raša Todosijević je u okviru zajedničke izložbe sa „Sveta keramike“ ponovio neke svoje ideje sa ranijih izložbi, ali sada u drugačijem izdanju, jer im je dao drugu dimenziju i smisao. Postavio je, gotovo u stroju, devet belih istoobraznih vaza, koje je samo prelio crvenom bojom kako bi se slivala sama po sebi. Napunio ih je buketima veštačkih crvenih ruža iz kineske radnje, kao kič intrigu i na svakoj od njih ispisao crnom bojom „Gott liebt die Serberi“, što je kod nekih posetilaca izazvalo upitanost i nedoumicu.

– Mnogi moji radovi su ta vrsta nedoumice i pitaju šta ovaj Dragoljub radi. Kada sam na Bijenalu u Veneciji postavio veliki crveni kukasti krst, ko je prvi došao da mi čestita? Ljudi iz Jevrejskog paviljona. Ja sam pomislio sada će početi da pljuju, biće skandala, Dragoljube! Ne. Svi su se skupili u red, kao mali partizani i svako je došao pojedinačno da mi čestita. Tako je bilo sa „Was ist kunst“, tako je i sa ovim sloganom. Svaki narod u svetu, od Jevreja do Patagonije, od Patagonije do Tunguzije, od Tunguzije do Islanda misli da ima tapiju i zaleđe u božijoj volji i da iza svakog njihovog poteza, bio dobar ili loš, stoji ta tapija. Kao što su Jevreji mislili da su dobra deca, tako Prusi misle da je Bog iza njih, tako je mislila nacistička Nemačka, Italija... I Srbi, naravno. I oni misle da „Bog voli Srbe“ i te banalnosti. Mislim, kad se nešto postavlja ili predstavlja kao kultni slogan, treba ga preuveličati do karikature. To je ambivalentna stvar, pa neka oni razmisle da li se sprdam ili sam stvarni Srbenda – kaže Raša Todosijević.

Priznat u inostranstvu, čija se dela nalaze u respektabilnim muzejima, građanin sveta koga pozivaju na značajne izložbe i razne performanse u velikim kulturnim centrima, predavač na Berkliju, Todosijević, kao izraziti individualista i okoreli protivnik konformizma smatra da je naša kulturna scena zakržljala i da je u svađi sa svima onima koji se ne uklapaju u standarde.

– Kulturna scena u Srbiji je katastrofalna. I jako retardirana. Vrlo je konformistička i vraća nas na neke recidive iz kasnih šezdesetih godina. Lično nisam zadovoljan i imao bih primedbi, ali kada ja to kažem, ne vredi ni pet para. Zbog toga mladi umetnici, koji imaju više novca, odlaze iz zemlje da bi radili u bogatijem kulturnom ambijentu. Svi tumače da je to odlazak „trbuhom za kruhom“. To je licemerni komentar, koji kao činjenica ne stoji. Oni su svesni da je moderna umetnost u velikim gradovima. Tačka. Tamo je zona aktuelnosti, centripetalna sila koja privlači ljude sa šireg plana. Tu se sažima sve. Novac, vrhunska kultura, značajne galerije. I tu možeš nešto da uradiš ili da propadneš. A što se tiče odnosa države prema kulturi, naveo bih jedan primer, koji, čini mi se, nije dovoljno propraćen u medijima. Rumuni su negde na tržištu pronašli jednog malog Brankusija, koji je koštao 11 miliona evra. Država je rekla: mi ćemo dati pet miliona, ali ćemo napraviti veliku državnu kampanju pod parolom „Brankusi je moj“, da bi građani skupili ostatak novca i vratili Brankusija u Rumuniju. Zamislite Srbiju! Pa ona ne bi dala ni pet hiljada evra! Hoću da budem ironičan. Sva sreća što nemamo tako velikog umetnika kao što je Brankusi!