Дантеова Комедија

Насловна страна једнотомне Дантеове „Комедије” у издању београдског „Рада” може да збуни читаоце који нису довољно упознати са великим прегалаштвом нашег познатог преводиоца Коље Мићевића. Наиме, испод наслова дела славног Фирентинца стоји: Преоркестрација Коља Мићевић. Цртежи Владимир Величковић.

Зашто преоркестрација?, каже и одмах објашњава у кратком уводу у „Комедију” преводилац. Наиме, помињући да је Дантеов последњи позив у Рају упућен музи Полихимнији, заштитници песништва али и хармоније и оркестрације, Мићевић сматра да је тиме Данте „мислио оркестарски” и да је очекивао да муза од њега учини мајстора контрапункта.

Ово није, напомиње Мићевић, ни научно ни критичко издање Дантеове „Комедије”, али се на крају књиге налазе Именици Пакла, Чистилишта и Раја, са коментарима у којима се налази кључ разумевања Дантеа. Књигу је са три цртежа илустровао Владимир Величковић, а они уводе у Пакао (костур), Чистилиште (тело анђела)и Рај (једно тело, удвојено у бескрајном успону, Беатриче и Данте).

Колико, и шта знамо о Кини? Ова земља која је развијала своју цивилизацију без страних утицаја – кренули су са европским мисионарима почетком 17. века, постаје нам ближа тек столеће уназад, када се стално откривају нови елементи за склапање мозаика о њој. Реткима је, рецимо, познато да су за математичке принципе Кинези знали још пре 14. века, да је у Кини књига, чак и илустрована, штампана шест векова пре Гутенберга; археологија и колекције уметничких предмета развили су се већ у 11. веку, италијанска ренесанса је кинеског порекла, Кина је изумела пре Европе папир, барут, бусолу, сеизмограф… И тако редом, и још много тога, о географији, историји, друштву у Кини сазнаћете из књиге Жака Жернеа „Кинески свет” коју је, у преводу Иване Аранђеловић са француског, објавио „Клио”. Жерне, објашњава Радосав Пушић у кратком поговору, један је од несумњиво најугледнијих и најутицајнијих синолога данашњице, а дело је објављено пре више од три деценије, и било је прва комплетна историја Кине на западним језицима.

Млада издавачка кућа из Новог Сада „Академска књига” недавно је објавила „Средоземље у старом веку. Праисторија и античко доба”, дело једног од најславнијих светских историчара, Фернана Бродела (1902–1985), у преводу Душана Јанића с француског. Ово је, напомиње издавач, Броделово последње велико дело и објављено је постхумно. Присталица тезе „да се историја не може схватити ако не покрије читаву људску прошлост”, Бродел је – говорећи о праисторијском кретању ка цивилизацији, неандерталском човеку и хомо сапиенсу, ватри и уметности коју је стварао, о Месопотамији и Египту, критској цивилизацији, Феничанима и Ертрурцима које сматра нерешеном енигмом, Грчкој и Римском империјализму – испричао чудесну причу која се, заснована на широком знању али и историјској интуицији, пред читаоцима отвара као најлепша бајка за одрасле.

Историчарка Елизабет Абот коју познајемо по одличној књизи „Историја љубавница” („Геопоетика”) представља се нашим читаоцима новим делом: „Историја целибата”, коју је недавно објавио исти издавач. Групу преводилаца чине Зорица Ђерговић, Бојана Вујин, Наташа Каранфиловић и Зиа Глухбеговић. Аботова на 500 страница говори о целибату који, било у религиозном било у световном животу, прожима историју наше цивилизације. У целибату су живели и славни: Јованка Орлеанка, Елизабета I, Флоренс Најтингејл, Леонардо да Винчи, Њутн… О целибату су писали Милтон, Толстој, Вирџинија Вулф, а у модерно доба људи му се поново враћају, било да су у браку или не. У срцу целибата, каже ауторка, налази се право сваке јединке да свом животу подари осећај моћи и пуноће. Списатељица не заобилази ни геј мушкарце ни лезбејке, а пише и о целибату и сиди. Ово је изузетна књига која разбија заблуде и клишее у размишљању о томе шта је, у ствари, целибат. Своје ставове Елизабет Абот доказује низом примера, почев од паганских божанстава и античке Грчке до данас.

Зрењанинска „Агора”, ексклузивни издавач Дорис Лесинг, објавила је у преводу Драгане Крстићпрвироман Лесингове, „Трава пева”. Радња се догађа у Јужној Африци под влашћу белаца, а главна јунакиња је Мери Тарнер, самосталнамлада жена, фрустрирана у браку са неефикасним и неуспешним фармером. Од година проведених на фарми, Мери пада у очајање, а онда долази енигматични и потентни црни слуга Мозес. Као господарица и слуга, Мери и Мозес упадају у замку привлачности и одбојности. Роман је хроникараспада људских односа али и критика друштва, а наслов романа „Трава пева” Дорис Лесинг је преузела из стиха (У овој трулој јами међу брдима/ При бледој месечини, трава пева) Елиотове познате поеме „Пуста земља”. Овај роман је и екранизован 1981. године.