Привремени гости

Пријатељи се међусобно помажу, а у асиметричном пријатељству између Србије и САД, слабији партнер је управо учинио велику услугу јачем.

Изненађујућа вест о томе да су у Србију стигла два притвореника из озлоглашеног америчког војног затвора у бази Гвантанамо на Куби, случајно или намерно се подударила са званичном посетом Београду помоћнице државног секретара Викторије Нуланд, чији је биланс, судећи према изјавама после њених разговора са Александром Вучићем, да је у односима све потаман, па можда и боље него што је било.

Ако се спекулисало да нешто шкрипи после Вучићевог отказивања пута за Њујорк на премијерном лету „Ер Србије” и после таблоидних оптужби на рачун америчког амбасадора, то је по свој прилици прошлост.

Таквом расплету свакако је допринела „великодушна помоћ Србије” и њен „значајан хуманитарни гест” (речи државног секретара Џона Керија) – то што су два америчка непријатеља, који су у притвору провели по 14 година без икакве оптужнице и без основних људских права – од прекјуче постали наше комшије.

Чије комшије конкретно, то ће остати државна тајна. Пошто им није суђено, па према томе ни доказано да су терористи, Јеменац Мансур Ахмед Сад ел Дајфи и Таџикистанац Мухамад Давлатов (обојица имају још по неколико имена), можда су, као и већина од скоро 800 притвореника Гвантанама, само били на погрешном месту у погрешно време.

А можда и нису. Иако у њиховим досијеима стоји да су „велика претња САД, њеним интересима и интересима савезника”, као и од „велике обавештајне вредности”, у ревизији њиховог статуса, подстакнутој Обаминоом журбом да Гвантанамо испразни пре сопственог исељења из Беле куће, све то је ревидирано.

Пошто постоји забрана трансфера из Гвантанама у Јемен, упориште Ал Каиде, а пошто се Давлатов изјаснио да ће радије остати у Гвантанаму него да се врати кући (где му се породица нашла на погрешној страни у тамошњем грађанском рату), обојица су прихватила да дођу у Србију. Ми смо тако ушли у друштво 59 земаља које су примиле „гвантанамце” (у суседству то су учинили Црна Гора, Албанија, БиХ и Бугарска).

О статусу ових „досељеника” мало се званично зна, а ако је судити по ранијим примерима, оне у земљи која их прима добијају документа слична избегличким. На условној су слободи, што значи да власти у сваком моменту треба да знају где се налазе. Њихов статус је подложан преиспитивању после две године, тако да може да се догоди да Ел Дајфи и Давлатов буду само привремени гости.

Србија је своју помоћ Америци политички свакако наплатила, а може се веровати да су јој подмирени и материјални трошкови. Јер пријатељство подразумева и чисте рачуне.