Има ли живота после рада

Лесковац – У нашој земљи не постоји посебна припрема за живот у позном добу, па се људи, са пуним стажом, када оду у пензију тешко уклапају, често пате и не проналазе смисао живота. Када човек на Западу оде у пензију, посвећује се путовањима и уживању. Он има више пара од нашег пензионера и – здравији је. Кад наш човек узме отпремнину, он новац да синовима и кћерима, преузима бригу о унуцима и неретко постаје једини издржавалац породице.

– На Западу деца се осамостаљују одмах после пунолетства тако да их родитељи ретко виђају или настоје да живе близу да би могли чешће да их посећују. Чак и брачне заједнице постају лабавије – супружници све чешће живе одвојено, а виђају се повремено. Нас је немаштина зближила, па се често дешава да три генерације живе заједно. Деца су незапослена и пензионери су неретко једини финансијери породице. Код оних који су запослени и имају средства за живот постоји супротан проблем – напуштају своје родитеље и препуштају их судбини и самоћи – прича за „Политику” Крста Митић, дугогодишњи службеник Центра за социјални рад у Лесковцу у пензији, члан Одбора Геронтолошког друштва у овом граду и председник Одбора организације потрошача Србије за питања старења и старости.

Истражујући смисао живота старих људи, Митић је спровео анкету међу људима старијим од 65 година, по принципу случајног узорка из редова корисника Службе поливалентне патронажне службе која мери крвни притисак по месним заједницама. Људи су, каже он, са задовољством учествовали у овом истраживању, показујући нескривено задовољство што се неко интересује за њих и њихов живот. Сама та чињеница показује да су многи од њих усамљени и да им најтеже од свега им пада то што их заборављају синови и кћери.

Питања су се односила на смисао живота старих, њихово слободно време, здравствено стање, хоби, стамбено и материјално стање. Питао их је како живе, ко води бригу о њима, иду ли у цркву, да ли путују и, на крају – шта предлажу да би им живот био лакши, садржајнији, активнији.

Основни закључак је да наш човек није припремљен за активни живот у старости. У Београду и још неколико градова у Републици постоје универзитети за људе трећег животног доба, у појединим местима постоје геронтолошка саветовалишта, али у највећем броју градова нема овакве посвећености старима.

Испитивање је показало да 72 одсто старих Лесковчана живи у једночланим и двочланим домаћинствима, а 28 одсто у домаћинствима са три и више чланова. Пуни радни стаж навршило је 53 одсто пензионера, док је 30 одсто њих радни век окончало због болести. Безмало половина њих (48 одсто) своје здравствено стање оцењује као лоше. У просеку, муче их по три бољке, а најчешће се жале на слабљење опште телесне снаге, промене на мишићно-коштаном систему, повишен крвни притисак, срчане проблеме, шећерну болест, обољење простате и на проблеме са видом и слухом.

Када је реч о психолошко-социјалним проблемима, највише их погађа усамљеност (37 одсто), туга, депресија, заборавност. Чак 61 одсто испитаних пожалило се на сиромаштво, а 21 одсто сматра да их деца запостављају.

Занимљив је и податак о вери – што су старији, људи су ближи богу. Већина учесника анкете (70 одсто) посвећује се религији. У сличном истраживању које је Митић спровео 2002. године тај проценат био је упола мањи – 35 одсто.

Тек сваки пети пензионер одржава везе са бившом радном организацијом. Већина њих (77 одсто) по одласку у пензију наставља да се из хобија бави дотадашњим послом. Тако, рецимо, новинари и књижевници настављају да пишу, политичари не престају да се баве политиком, професори држе допунске часове, занатлије проналазе себе у свом занату. Бележимо и следеће активности којима се посвећују стари: читање новина, гледање телевизије, чување унука, суседска дружења, шетње и излети, играње шаха, решавање укрштеница, рад у радионици, пчеларство, читање белетристике. Затим, посете изложбама и књижевним вечерима, ситни послови у кући, гајење цвећа, чување птица певачица, чување голубова и домаћих животиња, рад у воћњаку, винограду и башти...

Од предлога анкетираних издвајамо два најзанимљивија: да држава размотри могућност смештаја старих без породичног старања у хранитељским пoродицама и увођење социјалних пензија за особе без средстава за живот.