И занатлија и интелектуалац

Одлука Душана Ивковића (73) да заврши тренерску каријеру дошла је уочи олимпијских квалификација у Београду, па је можда и то разлог што у Србији није добила публицитет какав заслужује. Тиме су се на неки чудан начин бавили они ретки који су желели да оповргну све оно што су страни медији консензусом прогласили за „једну од најуспешнијих тренерских каријера у историји кошарке“.

Ако се ставе на тас сви трофеји, број одшколованих играча, а и снажан печат који је остављао у већини клубова (и репрезентацији) у којима је радио – онда се добија слика праве тренерске громаде.

„Никада нећемо заборавити твој пресудни утицај да израстемо у европску силу. Ти си за нас више од тренера: пријатељ, ментор, учитељ“, написао је недавно у свом писму Ивковићу председник московског ЦСКА Андреј Ватутин, а исто би мирне душе могла да кажу и грчка браћа Ангелопулос, власници Олимпијакоса из Пиреја.

Данас је можда теже него икада дивити се Ивковићу, у поплави склепаних идола који трају колико и живот лептира, а лакше него пре нападати га, јер је у мањини, окружен са свега пар хиљада оних који пркосе садашњој власти. Само што је његов стаж пркоса дужи од многих који стоје иза пароле „Не да(ви)мо Београд“, старији и од његовог чувеног „не“ Слободану Милошевићу кад је требало да прими Орден Немање (после га примио из руку свог пријатеља из детињства Милутина Мркоњића). Старији чак и од 9. марта 1991, када се на чувеним протестима „загревао“ за Европско првенство у Риму, на којем је командовао кошаркашком силом у расулу (уочи полуфинала словеначка влада опозвала Јурија Здовца из репрезентације Југославије) и успео да је у великом стилу одведе до њеног последњег злата.

Кад анализира Србију од демократских промена до данас, каже да су се у Титово време људи више поштовали и волели, мада је тај режим од његовог оца, предратног доктора правних наука, направио пчелара. Отац није ни мрзео, ни волео комунизам, али је и та његова неопредељеност била довољна да га избаце из државне службе. Пчеле и мед из села Глибовац код Смедеревске Паланке одгајали су шесточлану грађанску породицу са Црвеног Крста (Душан најмлађе од четворо деце). Отац је силом прилика био уз пчеле док је мајка, песничка душа, подизала децу у Београду.

„Отац ми је дао истрајност, упорност и веру у рад и научио ме да је породично васпитање темељ човека. Једном ми је рекао: Сине, боље је бити добар занатлија него лош интелектуалац“, говори Ивковић који је премашио очева очекивања. Постао је добар и занатлија (многи тренери стално истичу да је тај позив пре свега занат) и интелектуалац, који је диплому Рударско-геолошког факултета ставио у фиоку и отишао у тренере, после десет година играња кошарке у Радничком (1958-68).

Кошарку је, као и љубав према голубовима, наследио од старијег брата Слободана званог Пива, који је – како с радошћу признаје – био бољи тренер од њега пустолова (пре 36 година се отиснуо из Београда), али га је спутавало то што је пупчаном врпцом био везан за Црвени Крст. „Долазила је једном љубљанска Олимпија по њега, а он се сакрио, јер му било непријатно да их одбије“, говорио је за брата који му је био идол.

У знак сећања на брата и оца направио је породични грб на којем су пчела (отац), кош са осмоугаоним саћем уместо мрежице и два голуба на обручу (брат и он).

Наглашава да никада није допуштао да га увуку у политику, мада не пориче да је она увек била око њега. Па чак и кад је требало да се скући, као заслужни грађанин ове земље, кад је статус у друштву могао да овери кућом на Дедињу. Али, он је одабрао плац између Медаковића и Малог Мокрог Луга, само да би задржао право да у свакој прилици каже оно што мисли.

Није хтео да му комшилук буду „новобогати“, како назива оне што су пречицом згрнули више но што могу да прогутају. Из истих разлога никада није употребио свој дипломатски пасош, јер такву привилегију имају и „разни сумњиви ликови“. У соби пуној спортских трофеја налазе се и нека друштвена признања, она за која сматра да су „прикладна“.

Један од његових пријатеља из детињства глумац Драган Николић (1943-2016) рекао је једном приликом да је „из Дуде од малих ногу избијао снажан ауторитет“ и да је за обојицу, као и све момке из краја, Црвени Крст био „драгоцена школа живота“. Одрастали су између три коте – Раднички, Београдско драмско позориште-биоскоп „Авала” и црква Свете Богородице – и развијали паралелно однос према спорту, уметности и вери. Увек спремни да се потуку за своју част, девојку или из чисте лудости. Загледани у неустрашиве борце Томе Хладног (као клинци скривени испод ринга док су изнад њих севали крошеи) и фудбалске „мајсторе са Дунава”.

„Спорт је био моја судбина, јер сам рођен преко пута Радничког. Кад стално пролазиш поред те чувене галерије великана и сам пожелиш да пробаш исто што и они. Тако сам ушао у свет кошарке, у време док су рвачи, боксери и остали били далеко испред нас. Бум је настао кад је Пива постао првак Југославије 1973, у време кад је то била најјача лига у Европи. Ја сам догодине учинио то исто, али с јуниорима Радничког, што је за мене била велика ствар. Нисам имао тренерске амбиције, али успеси су ме водили даље. Са 36 година освојио сам триплу круну с Партизаном, у сезони 1978/79, када смо поред првенства и домаћег купа били и победници међународног Купа Кораћа“.

Дичи се својим пријатељима међу којима има највише спортиста и голубара, али и лекара, пекара, столара, доктора, академика... Један од њих описао га је овако:

„Чим крочи у неку просторију, свеједно свлачионица, кафана или позориште, неизоставно се промени атмосфера. То се некако пренело од тинејџерских дана када је као мангуп свој ауторитет и харизму градио и на физичкој снази“.

Далеко од тога да нема непријатеље и да је без мане. Неке колеге и кошаркашки „радници“ описују га као апсолутисту, тешког човека који воли да држи све ствари под контролом и који воли за све да се пита. То не мора увек да буде лоша особина. Гледано из угла спортских резултата. Као и у случају Небојше Поповића, творца велике Црвене звезде, који је преузимао много ствари на себе, јер је себи највише веровао (у ствари, сумњао је да би други то могли да ураде онако како је он то замислио).

Они који Ивковића знају у душу тврде да код њега постоји углавном црно и бело. Кад послаже људе у глави они тешко прелазе с једног нивоа у други. Ако му се неко не допада, он му одмах то стави до знања. Прича се да је та његова црта својевремено и кумовала неким променама у кошаркашкој организацији. Ако је то тачно, онда то равноправно дели са свим оним ауторитетима који никада нису имали петљу да му у лице кажу шта мисле о томе.