I zanatlija i intelektualac

Odluka Dušana Ivkovića (73) da završi trenersku karijeru došla je uoči olimpijskih kvalifikacija u Beogradu, pa je možda i to razlog što u Srbiji nije dobila publicitet kakav zaslužuje. Time su se na neki čudan način bavili oni retki koji su želeli da opovrgnu sve ono što su strani mediji konsenzusom proglasili za „jednu od najuspešnijih trenerskih karijera u istoriji košarke“.

Ako se stave na tas svi trofeji, broj odškolovanih igrača, a i snažan pečat koji je ostavljao u većini klubova (i reprezentaciji) u kojima je radio – onda se dobija slika prave trenerske gromade.

„Nikada nećemo zaboraviti tvoj presudni uticaj da izrastemo u evropsku silu. Ti si za nas više od trenera: prijatelj, mentor, učitelj“, napisao je nedavno u svom pismu Ivkoviću predsednik moskovskog CSKA Andrej Vatutin, a isto bi mirne duše mogla da kažu i grčka braća Angelopulos, vlasnici Olimpijakosa iz Pireja.

Danas je možda teže nego ikada diviti se Ivkoviću, u poplavi sklepanih idola koji traju koliko i život leptira, a lakše nego pre napadati ga, jer je u manjini, okružen sa svega par hiljada onih koji prkose sadašnjoj vlasti. Samo što je njegov staž prkosa duži od mnogih koji stoje iza parole „Ne da(vi)mo Beograd“, stariji i od njegovog čuvenog „ne“ Slobodanu Miloševiću kad je trebalo da primi Orden Nemanje (posle ga primio iz ruku svog prijatelja iz detinjstva Milutina Mrkonjića). Stariji čak i od 9. marta 1991, kada se na čuvenim protestima „zagrevao“ za Evropsko prvenstvo u Rimu, na kojem je komandovao košarkaškom silom u rasulu (uoči polufinala slovenačka vlada opozvala Jurija Zdovca iz reprezentacije Jugoslavije) i uspeo da je u velikom stilu odvede do njenog poslednjeg zlata.

Kad analizira Srbiju od demokratskih promena do danas, kaže da su se u Titovo vreme ljudi više poštovali i voleli, mada je taj režim od njegovog oca, predratnog doktora pravnih nauka, napravio pčelara. Otac nije ni mrzeo, ni voleo komunizam, ali je i ta njegova neopredeljenost bila dovoljna da ga izbace iz državne službe. Pčele i med iz sela Glibovac kod Smederevske Palanke odgajali su šestočlanu građansku porodicu sa Crvenog Krsta (Dušan najmlađe od četvoro dece). Otac je silom prilika bio uz pčele dok je majka, pesnička duša, podizala decu u Beogradu.

„Otac mi je dao istrajnost, upornost i veru u rad i naučio me da je porodično vaspitanje temelj čoveka. Jednom mi je rekao: Sine, bolje je biti dobar zanatlija nego loš intelektualac“, govori Ivković koji je premašio očeva očekivanja. Postao je dobar i zanatlija (mnogi treneri stalno ističu da je taj poziv pre svega zanat) i intelektualac, koji je diplomu Rudarsko-geološkog fakulteta stavio u fioku i otišao u trenere, posle deset godina igranja košarke u Radničkom (1958-68).

Košarku je, kao i ljubav prema golubovima, nasledio od starijeg brata Slobodana zvanog Piva, koji je – kako s radošću priznaje – bio bolji trener od njega pustolova (pre 36 godina se otisnuo iz Beograda), ali ga je sputavalo to što je pupčanom vrpcom bio vezan za Crveni Krst. „Dolazila je jednom ljubljanska Olimpija po njega, a on se sakrio, jer mu bilo neprijatno da ih odbije“, govorio je za brata koji mu je bio idol.

U znak sećanja na brata i oca napravio je porodični grb na kojem su pčela (otac), koš sa osmougaonim saćem umesto mrežice i dva goluba na obruču (brat i on).

Naglašava da nikada nije dopuštao da ga uvuku u politiku, mada ne poriče da je ona uvek bila oko njega. Pa čak i kad je trebalo da se skući, kao zaslužni građanin ove zemlje, kad je status u društvu mogao da overi kućom na Dedinju. Ali, on je odabrao plac između Medakovića i Malog Mokrog Luga, samo da bi zadržao pravo da u svakoj prilici kaže ono što misli.

Nije hteo da mu komšiluk budu „novobogati“, kako naziva one što su prečicom zgrnuli više no što mogu da progutaju. Iz istih razloga nikada nije upotrebio svoj diplomatski pasoš, jer takvu privilegiju imaju i „razni sumnjivi likovi“. U sobi punoj sportskih trofeja nalaze se i neka društvena priznanja, ona za koja smatra da su „prikladna“.

Jedan od njegovih prijatelja iz detinjstva glumac Dragan Nikolić (1943-2016) rekao je jednom prilikom da je „iz Dude od malih nogu izbijao snažan autoritet“ i da je za obojicu, kao i sve momke iz kraja, Crveni Krst bio „dragocena škola života“. Odrastali su između tri kote – Radnički, Beogradsko dramsko pozorište-bioskop „Avala” i crkva Svete Bogorodice – i razvijali paralelno odnos prema sportu, umetnosti i veri. Uvek spremni da se potuku za svoju čast, devojku ili iz čiste ludosti. Zagledani u neustrašive borce Tome Hladnog (kao klinci skriveni ispod ringa dok su iznad njih sevali krošei) i fudbalske „majstore sa Dunava”.

„Sport je bio moja sudbina, jer sam rođen preko puta Radničkog. Kad stalno prolaziš pored te čuvene galerije velikana i sam poželiš da probaš isto što i oni. Tako sam ušao u svet košarke, u vreme dok su rvači, bokseri i ostali bili daleko ispred nas. Bum je nastao kad je Piva postao prvak Jugoslavije 1973, u vreme kad je to bila najjača liga u Evropi. Ja sam dogodine učinio to isto, ali s juniorima Radničkog, što je za mene bila velika stvar. Nisam imao trenerske ambicije, ali uspesi su me vodili dalje. Sa 36 godina osvojio sam triplu krunu s Partizanom, u sezoni 1978/79, kada smo pored prvenstva i domaćeg kupa bili i pobednici međunarodnog Kupa Koraća“.

Diči se svojim prijateljima među kojima ima najviše sportista i golubara, ali i lekara, pekara, stolara, doktora, akademika... Jedan od njih opisao ga je ovako:

„Čim kroči u neku prostoriju, svejedno svlačionica, kafana ili pozorište, neizostavno se promeni atmosfera. To se nekako prenelo od tinejdžerskih dana kada je kao mangup svoj autoritet i harizmu gradio i na fizičkoj snazi“.

Daleko od toga da nema neprijatelje i da je bez mane. Neke kolege i košarkaški „radnici“ opisuju ga kao apsolutistu, teškog čoveka koji voli da drži sve stvari pod kontrolom i koji voli za sve da se pita. To ne mora uvek da bude loša osobina. Gledano iz ugla sportskih rezultata. Kao i u slučaju Nebojše Popovića, tvorca velike Crvene zvezde, koji je preuzimao mnogo stvari na sebe, jer je sebi najviše verovao (u stvari, sumnjao je da bi drugi to mogli da urade onako kako je on to zamislio).

Oni koji Ivkovića znaju u dušu tvrde da kod njega postoji uglavnom crno i belo. Kad poslaže ljude u glavi oni teško prelaze s jednog nivoa u drugi. Ako mu se neko ne dopada, on mu odmah to stavi do znanja. Priča se da je ta njegova crta svojevremeno i kumovala nekim promenama u košarkaškoj organizaciji. Ako je to tačno, onda to ravnopravno deli sa svim onim autoritetima koji nikada nisu imali petlju da mu u lice kažu šta misle o tome.