Хаубицом на аероплан

После Колубарске битке, у првом делу 1915. године владало је затишје на многим фронтовима.

А онда половином септембра почиње нова аустроугарска офанзива.

Девета хаубичка батерија са два топа, у саставу Четвртог дивизиона Шумадијске дивизије првог позива, била је укопана у околини Крагујевца.

У њој нишанџија на топу лоцираном у Дивљем пољу Александар Милинковић звани Леја, земљорадник из села Пауне код Ваљева.

Рођен 1891. од оца Павла и мајке Драгиње, у стални кадар ступио је у пролеће 1913. и те године учествовао у краткотрајном Српско-бугарском рату.

По окончању борбених операција наставио са служењем редовног војног рока у тешкој хаубичкој артиљерији (150 мм) у Артиљеријском пуку у Нишу.

Почетком Првог светског рата поново прекида служење кадровског рока и ступа у окршаје са аустроугарском армадом. Нашао се у једној од хаубичких батерија додељених српским дивизијама и стигао до Крагујевца.

Пошто је успела да сачува фабрику муниције у том граду, Милинковићева батерија је 17. септембра 1915. добила наређење за покрет, пише ваљевски публициста Милорад Радојчић у својој књизи „Бесмртни ратници ваљевског краја у ратовима 1912–1918, витезови Карађорђеве звезде”.

Баш када је све било припремљено за транспорт топова, јављено је да су аустријски авиони прелетели преко Саве и кренули према Крагујевцу. Артиљеријски мајор Милан Ђ. Радовановић брзо је реаговао и наредио да се топови врате на претходне положаје на Метином брду и у Дивљем пољу и да отворе ватру по непријатељским „дајмлерима”.

Нишанџија на топу у Дивљем пољу Александар Леја Милинковић почео је да дејствује, док му је командир кориговао топовску ватру. Испалио је 16-17 граната и из једног авиона почео је да куља црни дим. Срушио се у предграђу Крагујевца у близини цркве.

– Отац ми је причао да су авиони били двокрилци и у њима по два човека, пилот и још један... – присећа се Лејин син Миливоје Милинковић, осамдесетседмогодишњи пензионер из Ваљева. Његов отац је умро још 1981, али успомене на тај херојски чин не бледе. Након обарања једног аероплана код Крагујевца, други аустроугарски авиони, суочени са великом претњом са земље, убрзо су изручили своје бомбе ван града и повукли се у базу. Прави подвиг артиљерца Александра Леје Милинковића, нишанџије из околине Ваљева, о ком су већ следећег дана, 18. септембра 1915, опширно писале и „Српске новине”, био је вредан одликовања – Златног војничког ордена Карађорђеве звезде са мачевима.

Али за Леју није било предаха, српска војска убрзо је почела повлачење преко Црне Горе и Албаније ка Драчу, Валони и Скадру.

Све то је тешко исцрпљен, болестан и много више гладан него сит прошао и он. Пребродио је лечење и опоравак и са Крфа кренуо на Солунски фронт, где учествује у пробоју и многим борбама, све до коначне победе.

Демобилисан је 1918. у чину резервног артиљеријског наредника. Међутим, та Карађорђева звезда коју је три године раније заслужио обарањем аустроугарског авиона код Крагујевца, никако није стизала до њега...

– Он је био земљорадник, миран, радан човек, изузетно поштован, није волео много да се меша у политику – сведочи Лејин син Миливоје. Деценије су пролазиле, а његовом оцу нико није признавао права која су му као носиоцу високог ратног одликовања припадала, јер нигде није било доказа да га је стварно и добио. Онда је шездесетих година прошлог века, присећа се Миливоје, једна од његове три сестре, Лејине ћерке, чији је супруг био официр, почела да „копа” по војним архивама... И успела да нађе документацију о ордену свога оца! Тек тада, неколико деценија после подвига, Александар Леја Милинковић о кога се држава озбиљно огрешила, остварио је права која су му по закону припадала као носиоцу Карађорђеве звезде и почео да прима месечну новчану надокнаду. Њу је након Лејине смрти 1981. наследила и супруга Јелисавета са којом је имао сина Миливоја и три ћерке – Миладинку, Драгињу и Наталију.