Јулска егзибиција

Владе још нема, а кад ће, не зна ни Ђекна. Кажу да је политичка ружа ветрова изнад Београда. Сударају се хладан сибирски ветар и ураган са Атлантика, Ел Нињо и Ел Путињо. А ми немамо ракете за те облаке. И нећемо да пуцамо у небо, јер тамо станујемо. Којем ћемо се царству приволети? Лазаревом небеском или књазмилошевском овоземаљском, зависи од мандатара. Досад смо вешто пловили међународним водама, али шта са домаћим?

Бивши канцелар, садашњи мандатар, а будући канцелар, стално нам сугерише да је угрожен. Уместо 150 одсто подршке „пао” је на нешто више од педесет. Руши га Брисел, руши га Вашингтон. Да би одбранио себе, своје људе и своју политику, организовао је егзибишн у Прогресу, а где би него у Напретку. Изложбу која би се могла описати класичним уљем на платну великих димензија како рањеног лава опкољавају хијене. И то не обичне, него оне најопасније – медијске. Неко би рекао тако му и треба кад је, између осталог, забранио и цензуру. Цео перформанс је огромно огледало и пред њим питање: огледалце, огледалце, кажи ми ко је најружнији на свету. Хијене, господару, хијене.

Мада, руку на срце, има тамо поред добрих текстова и софистицираних карикатура и бљутавих ствари, недостојних чак и хијена.

У јулу су се Томпсонове песме ориле „лијепом њиховом”, па је и госпођа Китаровић заборавила онај дивни љубавни сусрет на мосту и поскакивала је на Томпсонову музику. А посебно на речи. Алојз Степинац је рехабилитован, па су многи Хрвати помислили да сада могу слободно да кољу по кућама. Мислим, оним преосталим српским. И опет се догађа оно исто као у Другом светском рату: и њихови савезници Немци се гнушају својих малих савезника. Зато, овог лета, нећу ићи ни на каву, ни на кахву, него на кафу, макар црногорска била.

Моментално сам у Боки которској и свако јутро слушам српска звона на црногорским црквама. Звона која неки овдашњи доживљавају као звучну агресију на суверенитет Црне Горе. Мислим, оне Милове. Ја лично их доживљавам као (с)покој заједничке нам душе, да будем патетичан.

Чујем да је у Србији месо поскупело. Чуди ме, имамо вишак стоке, само нам фале краве, овце, свиње, козе... Уосталом, шта ће нам месо? Веганова мајка није плакала.

А то што се овог лета убијамо на све стране, нека, то нам је у традицији. Боље него да се убијамо од досаде као они Швајцарци, што не знају шта је живот. Али, сазнаће ускоро: река избеглица хрли ка њима, Немачкој, Француској, Белгији... Биће густо, Алаха ми.