Ипак у 21. веку

Поводом текста „Повратак у дуги 20. век”, од 30. јула

Историја се убрзава, промене се дешавају свакодневно. Сведоци смо дубоких геостратешких потреса, али они не задиру у основну карактеристику овога столећа – капитализам.

Руска револуција обележила је 20. век. Читав век ламентирала је алтернатива капитализму. У самом веку и остале идеологије доживљавају свој врхунац – тј. екстреме, по Хобсбaуму.

Но падом Берлинског зида, и идеологије су покопане. Није то био тријумф Запада, већ капитализма. Сви догађаји, од „брегзита”, кризе Европе, до турског пуча, дешавају се у његовим оквирима, а да се сам капитализам не доводи у питање. Па и све данашње суперсиле, од САД, Русије и Кине, не нуде алтернативу, већ обећавају бољи и бржи капитализам под њиховим рухом.

Ипак, сведоци смо треће светске револуције – исламске. За разлику од прве две, она је дубоко конзервативна, обећава живот из доба Мухамеда. Практично, започела је далеко раније, још осамдесетих година под ајатолахом Хомеинијем. Као што су некад револуционари певали Марсељезу или Интернационалу, данас ту је (злоупотребљени) усклик „Алах акбар”, који обећава ново друштво, не засновано на капиталу, већ на Курану. Као и коалиције против Наполеона и широког фронта грађанског рата у Русији, геостратешки противници се уједињују зарад угушивања нове претеће идеје по глобални идеолошки систем. Исламске револуције свесни су били и Хобсбaум и Фукујама, но само је узгред помињу. Зашто? За разлику од француске и руске, „исламска револуција” мало коме може бити привлачна. Она је осуђена на малобројне фанатике и ламентирање у историји само као вид претеће алтернативе која, у бити, само користи очувању постојећег стања.

Све ово не значи да ћемо бити савременици мира. Напротив! Светске силе су међусобно перманентно сукобљене, али не на идеолошком, већ на геостратешком плану. Тренутно, алтернатива је мрачна, шеријатска, мало коме пријемчива.

Не треба изгубити из вида и Хобсбаумове речи наде или упозорења: „Не може се говорити о крају комунизма кад трећина светског становништва живи у њему.” Ипак, кинеском НЕП-у се не назире крај и Кина остаје у капитализму у којем се, очигледно, одлично сналази.

Историја се, истина, убрзава. Међутим, није то ни налик на тридесете године 20. века – године капитализма, фашизма и комунизма. Данашња историја је ближа 1914. години, последњој години 19. века, са сукобљеним капиталистичким силама око доминације над остатком света. Да ли ће после новог „Сарајева 1914.” доћи 20, 21. или неки нови век, остаје отворено питање.

Историчар