Погоди ко пише ноту

Српско-хрватском дипломатском рату који предводе двојица „техничких” министара спољних послова, Ивица Дачић и Миро Ковач не назире се крај. „Сезона” нота отворена је почетком прошле седмице, али и даље траје свакодневно бомбардовање дипломатским саопштењима у којима двојица министара, у име својих држава, наравно, износе најтеже оптужбе на рачун друге стране.

Иако је сама потреба неке државе да другој упути дипломатску ноту сигнал нарушених односа, „преписка” два министарства и изјаве приде које су давали Ковач и Дачић, склизнула је испод уобичајеног дипломатског стандарда. И то како због садржаја у којима се, рецимо Београд позива да не користи реторику „пропалог југословенског комунистичког система и агресивне великосрпске политике из деведесетих година прошлог века”, а Загреб прозива за рехабилитацију фашистичке НДХ-а, понашање које је „превазишло све границе нормалног” и антисрпску хистерију, тако и због објављивања садржаја ноте пре него што се она уручи акредитованом дипломати. Тако је на крају тешко било разлучити шта је нота, шта изјава, да ли је нота уручена или одбијена…

Можда би јучерашња Ковачева изјава да треба „стати на лопту” звучала као разуман предлог да овај позив хрватски министар није упутио „агресорима”. Ко би онда могао поверовати у искреност и добронамерност такве поруке? Загреб, који је у само неколико дана поништио пресуде Степинцу, Главашу и Барешићу, тражи од Београда да се понаша демократски и „размишља европски” баш као и „Хрватска која је ЕУ”. Уследила је, очекивано, нова реакција Београда, то јест Дачића.

Ту је и (не) очекивано, ћутање Брисела свих протеклих дана, како на све оно што се дешава у Хрватској тако и на српско-хрватску свађу. Јучерашње прво оглашавање бриселске администрације било је изнуђено Вучићевим писмом. И опет очекивано уследила је мантра о добросуседским односима. Порука тог типа стигла је јуче из Шведске. И то као одговор на питање „Политике” како званични Стокхолм коментарише споменик човеку кога је тамошњи суд осудио на доживотни затвор због тероризма. Кажу да немају коментар на тај поступак Загреба, али су нам пожелели да и даље „наставимо са развојем добросуседских односа”. Не знамо да ли су вести о томе како смо их развијали протеклих дана стигле до Стокхолма, али тешко да би се некоме могли пожелети овакви односи. Шалу на страну, оно што се дешава на релацији Београд–Загреб само је још једном потврдило колико су односи између две државе, без обзира на повремене позитивне помаке, још далеко од потпуне нормализације.

Да ли то значи, као што неки верују, да политичари не могу испред живота.