Pogodi ko piše notu

Srpsko-hrvatskom diplomatskom ratu koji predvode dvojica „tehničkih” ministara spoljnih poslova, Ivica Dačić i Miro Kovač ne nazire se kraj. „Sezona” nota otvorena je početkom prošle sedmice, ali i dalje traje svakodnevno bombardovanje diplomatskim saopštenjima u kojima dvojica ministara, u ime svojih država, naravno, iznose najteže optužbe na račun druge strane.

Iako je sama potreba neke države da drugoj uputi diplomatsku notu signal narušenih odnosa, „prepiska” dva ministarstva i izjave pride koje su davali Kovač i Dačić, skliznula je ispod uobičajenog diplomatskog standarda. I to kako zbog sadržaja u kojima se, recimo Beograd poziva da ne koristi retoriku „propalog jugoslovenskog komunističkog sistema i agresivne velikosrpske politike iz devedesetih godina prošlog veka”, a Zagreb proziva za rehabilitaciju fašističke NDH-a, ponašanje koje je „prevazišlo sve granice normalnog” i antisrpsku histeriju, tako i zbog objavljivanja sadržaja note pre nego što se ona uruči akreditovanom diplomati. Tako je na kraju teško bilo razlučiti šta je nota, šta izjava, da li je nota uručena ili odbijena…

Možda bi jučerašnja Kovačeva izjava da treba „stati na loptu” zvučala kao razuman predlog da ovaj poziv hrvatski ministar nije uputio „agresorima”. Ko bi onda mogao poverovati u iskrenost i dobronamernost takve poruke? Zagreb, koji je u samo nekoliko dana poništio presude Stepincu, Glavašu i Barešiću, traži od Beograda da se ponaša demokratski i „razmišlja evropski” baš kao i „Hrvatska koja je EU”. Usledila je, očekivano, nova reakcija Beograda, to jest Dačića.

Tu je i (ne) očekivano, ćutanje Brisela svih proteklih dana, kako na sve ono što se dešava u Hrvatskoj tako i na srpsko-hrvatsku svađu. Jučerašnje prvo oglašavanje briselske administracije bilo je iznuđeno Vučićevim pismom. I opet očekivano usledila je mantra o dobrosusedskim odnosima. Poruka tog tipa stigla je juče iz Švedske. I to kao odgovor na pitanje „Politike” kako zvanični Stokholm komentariše spomenik čoveku koga je tamošnji sud osudio na doživotni zatvor zbog terorizma. Kažu da nemaju komentar na taj postupak Zagreba, ali su nam poželeli da i dalje „nastavimo sa razvojem dobrosusedskih odnosa”. Ne znamo da li su vesti o tome kako smo ih razvijali proteklih dana stigle do Stokholma, ali teško da bi se nekome mogli poželeti ovakvi odnosi. Šalu na stranu, ono što se dešava na relaciji Beograd–Zagreb samo je još jednom potvrdilo koliko su odnosi između dve države, bez obzira na povremene pozitivne pomake, još daleko od potpune normalizacije.

Da li to znači, kao što neki veruju, da političari ne mogu ispred života.