Бечка клиника тражи плућа за плућа

Смедерево – Дарко Бабић, тридесетпетогодишњи Смедеревац, од рођења болује од цистичне фиброзе, подмукле болести која „изједа” плућа све док их не уништи. Кад капацитет плућа падне испод 30 одсто, дисање је отежано, постају лака мета за бактерије, пацијенту прети погоршање, па кома. Једини спас од трагичног исхода је трансплантација. Даркова плућа већ извесно време раде испод минимума – између 20 и 25 одсто. Али, стање се погоршава. За шест месеци три пута је завршио у болничкој постељи. Нова плућа спасила би му живот, али то што је Србин, тренутно му угрожава опстанак.

Дарко је, како сам тврди, један је од троје пацијената из Србије који су кандидати за трансплантацију. И баш када је мислио да му се смеши срећа да победи опаку болест, стигле су нове компликације. Универзитетска клиника АКХ из Беча, са којом Србија од 2012. године има споразум о сарадњи, обуставила је трансплантације за српске пацијенте, тврди Дарко за „Политику”.

– До сада је у Бечу урађено осам трансплантација плућа, од чега пет услед цистичне фиброзе. Споразум је подразумевао једну трансплантацију годишње, уз услов да Србија за сваку трансплантацију донира макар неки орган. Како није било реципроцитета, сада траже плућа за плућа. У мају је заседао одбор Еуротранспланта, а пошто је тада у Србији једна жена, чије је стање било критично, припремана за трансплантацију. Међутим, одлучено је да суспендују споразум уз захтев да испунимо услов – тврди оболели Смедеревац.

Ово је, каже, сазнао из писма које је 20. маја професор Валтер Клепетко из бечке клинике упутио министру здравља Златибору Лончару и осталим актерима укљученим у питања трансплантације органа у Србији, а које је процурело у јавност и нашло се на „Фејсбуку”, у групи за оболеле од цистичне фиброзе.

Та вест Дарка је „заледила”. Како и не би, кад је свестан да су му шансе за нова плућа и нов живот све мање. На наше питање да ли је министар добио писмо из Беча и шта ће даље бити са оболелима од цистичне фиброзе, у Министарству здравља кажу да је „министар упознат са свим проблемима у пословима трансплантације органа у Србији, па тако и са проблемима пацијената који чекају трансплантацију плућа”.

– Република Србија и Министарство здравља имају добру сарадњу са АКХ Клиником у Бечу. Они и даље редовно контролишу и прегледају наше пацијенте. Недавно је професор Андреас Цукерман био наш гост и било је речи о даљој сарадњи у области трансплантације органа, одговарају из ресорног министарства.

И Дарко и министарство се слажу да главни проблем лежи у недовољном броју донора органа у Србији. Да бисмо ушли у Еуротрансплант, услов је десет донора на милион становника. Нажалост, уместо да расте, код нас број донора опада.

Писмо клинике АКХ министру здравља (Фото О. Милошевић)

– Мали број донора укупно спречава пораст броја трансплантација уопште. Нажалост, свугде у свету је велики број пацијената који чекају трансплантацију. Чак и земље са највећим бројем донора у свету (Шпанија и Хрватска имају између 35-40 донора на милион становника) имају листе чекања на трансплантацију. Један од принципа Еуротранспланта је и систем реципроцитета. Ни једна земља на свету не жели да буде ’извозник’ органа. Уобичајено је да колико органа понудите, толико пацијената можете да трансплантирате, наводе у Министарству здравља.

Међутим, Дарко Бабић тврди да мањак донора није наш једини проблем.

– О овоме се јавно не говори, али ако знамо да је у Србији прошле године урађено неколико трансплантација срца, а и неких других органа, логично је да се запитамо где су завршила плућа. У реду, можда нека нису била здрава, али немогуће да су сва била болесна, сматра Дарко, тврдећи да Србија нема адекватну транспортну службу до места трансплантације плућа, услед чега тај орган и кад има донора, пропадне.

 У министарству тврде да транспорт није проблем.

– Уколико би било донације за плућа, Србија не би имала проблем за транспорт органа и директно би могла да контактира седиште Еуротранспланта у Лајдену. Пацијенти који су кандидати за трансплантацију плућа могу се слати у различите центре, а све трошкове лечења сноси РФЗО пошто се трансплантације плућа не обављају у Србији, одговарају из Министарства здравља и додају да су едуковали велики број лекара за послове трансплантације органа уопште, те да само повећањем свести о потреби донирања и значају трансплантације можемо решити овај проблем.

Дарко се бори, не одустаје. Пре месец дана писао је писмо премијеру Александру Вучићу и министру Лончару, али одговора нема. Каже, желео је само да укаже на проблем који није нерешив. Сам тешко да може да се избори. Чак и када би сакупио 120 хиљада евра, колико минимално кошта трансплантација, не би помогло јер Србија није члан Еуротранспланта. Да промени држављанство, једини је излаз, али за њега и немогућа мисија. Остаје му чекање. А да ли има времена?