Кућерак код чесме

Некад су људи јели пужеве да би се прехранили, а данас их у целом свету сматрају првокласним специјалитетом. За јела која од њиховог меса припремају и сервирају гостима у свом ресторану „Кућерак код чесме” на Рибарском острву надомак Новог Сада, Јасна и Александар Девић су 2006. године, на Новосадском сајму туризма и угоститељства, добили велику златну медаљу. Али, пут којим пужеви стижу од фарме до трпезе, веома је дуг.

Овај брачни пар од посла никад није бежао. У настојању да породици обезбеди лагоднији живот, Александар је, као гимназијалац и несвршени студент, испробао многа занимања. Јасна је завршила грађевинску школу, али се пронашла у производњи ортопедских помагала и обуће. Када су пре четири године одлучили да постану и одгајивачи виноградарских пужева (Helix pomatia), нису могли ни да помисле да тек ту зарада неће бити лака.

Мали прождрљивци 

– Колико смо се од самог почетка радовали, толико смо се и нервирали. Пужеви су веома занимљиве, али и врло осетљиве животиње. Захтевају више пажње него кад гајите бикове или свиње. Не подносе ни ветар, ни сунце, ни кишу. Прија им једино влага, па у летњем периоду морамо сваке ноћи да заливамо леје. Имају и природне непријатеље, птице и глодаре, па их и од њих треба заштити.

(/slika2)Осим тога, поједу четрдесет пута већу количину од своје тежине. Обожавају месо али и јабуке, тикве, шаргарепу, младе клипове кукуруза, суву детелину, стабљике сунцокрета, сојину сачму, куван кромпир. Хранимо их на тацни, још мало као децу. А уз сав труд, од тренутка када поставите матично јато, први „производ” добијете тек после три године а притом он може да нестане без трага, ако фарму не оградите жицом, па и каналом, што смо ми урадили – прича Александар самоуверено, пошто је сада већ овладао тајнама узгоја пужева.

Први проблем са којима су се Девићи срели био је да нико ништа није хтео да им помогне и упути их. Све су морали да открију сами па и деликатну процедуру припреме меса. То их је пуно коштало, јер су углавном учили на грешкама. Зато и они нерадо причају о узгоју. Али кажу:

– Месо пужа је чист мишић, али је умеће припремити га да буде мекано. Најквалитетније је у октобру, када је пуж неактиван, јер је тада у фази оперкулације, односно припреме да презими у земљи из које не излази све док се спољна температура не попне изнад 10 степени. У принципу, када се пужеви покупе, а то се ради руком, требало би их опрати водом и оставите у мрежи недељу дана без хране да очисте организам. Потом се кувају с кућицом, а тек онда вади месо, које може и да се замрзне или држати у пацу до припреме и сервирања.

На Рибарцу

(/slika3)На фарми, која се простире на четрнаест хектара, прошле године произвели су око 80 тона пужева. Због сигурнијег пласмана, Александар је и један од оснивача и директор фирме „Еко Хеликс” за извоз пужева у Италију. Па ипак, количине које су успели да пласирају на страно тржиште засад још нису велике. Но, не маре. Пужеви су потребни и ресторану. На менију се редовно нађе бар четири-пет врста специјалитета, почев од чорбе и топлих предјела са поврћем или пиринчем, до ражњића и пужева „кућерак”.

Осим по пужевима, ресторан је познат и по укусној рибљој чорби без костију, свежој речној риби са роштиља и димљеном толстолобику. Да не би зависили од улова рибара, „бацили” су се и на изградњу рибњака у Лукином селу код Зрењанина. А где су рибе, ту су и жабе, па ето нових специјалитета. Таквом понудом, потпуно су сигурни, могу да конкуришу сваком италијанском ресторану. Али, оно што у „белом свету” немају, јесу пријатан војвођански амбијент и жива свирка тамбураша, који су у свој репертоар уврстили и рок. Заљубљеници у Рибарац, како староседеоци одмила зову ово острво, више од тога и не траже.