Kućerak kod česme

Nekad su ljudi jeli puževe da bi se prehranili, a danas ih u celom svetu smatraju prvoklasnim specijalitetom. Za jela koja od njihovog mesa pripremaju i serviraju gostima u svom restoranu „Kućerak kod česme” na Ribarskom ostrvu nadomak Novog Sada, Jasna i Aleksandar Dević su 2006. godine, na Novosadskom sajmu turizma i ugostiteljstva, dobili veliku zlatnu medalju. Ali, put kojim puževi stižu od farme do trpeze, veoma je dug.

Ovaj bračni par od posla nikad nije bežao. U nastojanju da porodici obezbedi lagodniji život, Aleksandar je, kao gimnazijalac i nesvršeni student, isprobao mnoga zanimanja. Jasna je završila građevinsku školu, ali se pronašla u proizvodnji ortopedskih pomagala i obuće. Kada su pre četiri godine odlučili da postanu i odgajivači vinogradarskih puževa (Helix pomatia), nisu mogli ni da pomisle da tek tu zarada neće biti laka.

Mali proždrljivci 

– Koliko smo se od samog početka radovali, toliko smo se i nervirali. Puževi su veoma zanimljive, ali i vrlo osetljive životinje. Zahtevaju više pažnje nego kad gajite bikove ili svinje. Ne podnose ni vetar, ni sunce, ni kišu. Prija im jedino vlaga, pa u letnjem periodu moramo svake noći da zalivamo leje. Imaju i prirodne neprijatelje, ptice i glodare, pa ih i od njih treba zaštiti.

(/slika2)Osim toga, pojedu četrdeset puta veću količinu od svoje težine. Obožavaju meso ali i jabuke, tikve, šargarepu, mlade klipove kukuruza, suvu detelinu, stabljike suncokreta, sojinu sačmu, kuvan krompir. Hranimo ih na tacni, još malo kao decu. A uz sav trud, od trenutka kada postavite matično jato, prvi „proizvod” dobijete tek posle tri godine a pritom on može da nestane bez traga, ako farmu ne ogradite žicom, pa i kanalom, što smo mi uradili – priča Aleksandar samouvereno, pošto je sada već ovladao tajnama uzgoja puževa.

Prvi problem sa kojima su se Devići sreli bio je da niko ništa nije hteo da im pomogne i uputi ih. Sve su morali da otkriju sami pa i delikatnu proceduru pripreme mesa. To ih je puno koštalo, jer su uglavnom učili na greškama. Zato i oni nerado pričaju o uzgoju. Ali kažu:

– Meso puža je čist mišić, ali je umeće pripremiti ga da bude mekano. Najkvalitetnije je u oktobru, kada je puž neaktivan, jer je tada u fazi operkulacije, odnosno pripreme da prezimi u zemlji iz koje ne izlazi sve dok se spoljna temperatura ne popne iznad 10 stepeni. U principu, kada se puževi pokupe, a to se radi rukom, trebalo bi ih oprati vodom i ostavite u mreži nedelju dana bez hrane da očiste organizam. Potom se kuvaju s kućicom, a tek onda vadi meso, koje može i da se zamrzne ili držati u pacu do pripreme i serviranja.

Na Ribarcu

(/slika3)Na farmi, koja se prostire na četrnaest hektara, prošle godine proizveli su oko 80 tona puževa. Zbog sigurnijeg plasmana, Aleksandar je i jedan od osnivača i direktor firme „Eko Heliks” za izvoz puževa u Italiju. Pa ipak, količine koje su uspeli da plasiraju na strano tržište zasad još nisu velike. No, ne mare. Puževi su potrebni i restoranu. Na meniju se redovno nađe bar četiri-pet vrsta specijaliteta, počev od čorbe i toplih predjela sa povrćem ili pirinčem, do ražnjića i puževa „kućerak”.

Osim po puževima, restoran je poznat i po ukusnoj ribljoj čorbi bez kostiju, svežoj rečnoj ribi sa roštilja i dimljenom tolstolobiku. Da ne bi zavisili od ulova ribara, „bacili” su se i na izgradnju ribnjaka u Lukinom selu kod Zrenjanina. A gde su ribe, tu su i žabe, pa eto novih specijaliteta. Takvom ponudom, potpuno su sigurni, mogu da konkurišu svakom italijanskom restoranu. Ali, ono što u „belom svetu” nemaju, jesu prijatan vojvođanski ambijent i živa svirka tamburaša, koji su u svoj repertoar uvrstili i rok. Zaljubljenici u Ribarac, kako starosedeoci odmila zovu ovo ostrvo, više od toga i ne traže.