Мигранте дочекује остарела Европа

Недавно објављени податак да је Србија по негативној стопи природног прираштаја на другом месту у Европи и да је прошле године била у рекордном демографском минусу од 38.000 становника повод је да нашу виталну статистику упоредимо са статистикама осталих европских земаља. С тим што смо у међувремену установили да смо по негативној стопи природног прираштаја заправо на трећем месту, иза Украјине и Бугарске.

Европска демографија није, међутим, данас поразна само у Украјини, Бугарској и Србији него и у осталим бившим социјалистичким земљама. Већина њих се, ако је реч о стопи природног прираштаја, очекиваном трајању живота становништва и стопи фертилитета налази у врху негативних кретања, док развијене земље на западу и на северу континента углавном бележе позитивније трендове.

То се нарочито односи на очекивано трајање живота. У земљама попут Швајцарске, Шведске, Италије, Шпаније код мушкараца је оно око 80 или чак више од 80 година, док је у Руској Федерацији, Украјини, Молдавији и Литванији просек од 64 до 68 година. То значи да се мушки становници поменутих западних земаља могу надати да ће живети од 12 до 16 година дуже од оних који живе на истоку Европе!

Прва земља са Запада по најнижем очекиваном трајању живота, Португалија (77,3 године мушкарци, 83,6 година жене), при том је тек на двадесетом месту ове листе, док су на свих деветнаест позиција пре тога искључиво бивше социјалистичке државе.

Слични резултати су регистровани и кад је реч о стопама фертилитета које означавају просечан број живорођене деце по жени у фертилном периоду. Да би једна жена обезбеђивала просту замену становништва, стопа фертилитета би требало да буде од два детета до 2,1 дете по свакој од њих, али подаци Евростата показују да такву стопу тренутно достижу само Ирска, Исланд и Турска, а да јој се приближавају Француска (1,99), Велика Британија (1,92) и Шведска (1,91).

На другој страни листе су Молдавија (1,26), Португалија (1,28), Пољска (1,3), Шпанија (1,32) и Словачка (1,34), што значи да су ове земље далеко од тога да природном репродукцијом замене умрле. И на овој листи по вишим стопама фертилитета претежно су развијене земље с запада континента. Мада у неким од њих (Француска, Велика Британија, Шведска) свој допринос вишим стопама фертилитета нарочито даје становништво мигрантског порекла. Забележено је, на пример, да у Француској свако четврто новорођено дете потиче од једног или оба родитеља мигрантског порекла, иако досељеничко становништво чини тек нешто више од десет одсто укупне популације Француске. Слично је у још неким европским земљама с релативно високим уделом досељеника са Блиског и Средњег истока и из афричких земаља. Важан део заслуга за нешто више стопе фертилитета на западу припада, међутим, вишем стандарду становништва ових земаља, већој запослености, па и посебним мерама државе за олакшавање животних услова младих који се одлучују на рађање.

У којој мери подстицаји државе могу да допринесу порасту фертилитета показује и пример Руске Федерације, која је достигла стопу фертилитета Албаније (1,69) и за један промил је слабија од Црне Горе (1,70), која је према броју рађања најбоље пласирана међу европским земљама у транзицији. Почетком деведесетих Русија је, међутим, због смањене стопе фертилитета и повећане смртности годишње била у демографском минусу и до милион становника.

Укупни стандард становништва утиче и на европске стопе морталитета. Међу првих десет земаља у којима се у просеку највише умире – девет су земље у транзицији – док су међу државама с најнижим стопама смртности, осим Албаније и Турске, све земље развијеног Запада. Разлике у стопама смртности су толике да једно замишљено погребно предузеће у Ирској или на Исланду, на пример у градићу од десет хиљада становника, неће имати у просеку више од 64–66 сахрана годишње, док ће их у насељу исте величине у Украјини, Бугарској или Србији бити бар дупло више. Објашњење ове разлике је у укупном старијем становништву ових земаља у транзицији, али и у краћем животном веку (очекиваном трајању живота) њихових становника, много нижем стандарду и слабијој здравственој заштити.

Коментаришући ове податке, мр Гордана Бјелобрк, шеф одсека за демографију Републичког завода за статистику Србије, каже да је додатни проблем у томе што се млађе становништво из земаља у транзицији исељава у развијеније земље и зато се још више смањују услови за заустављање процеса старења. Директна последица исељавања младог становништва и ниских стопа наталитета јесте поремећена старосна структура целокупне популације једне земље. Међутим, и запад континента је у просеку све старији, па се процењује да ће просечна старост Европљана до 2050. бити око 50 година (сада је 43), а очекивано трајање живота 80 година. У односу на укупно радно становништво, старијих од 65 година биће око 60 одсто, а деце до 14 година свега 14 процената.

То заправо значи да ће се индекс демографске зависности дуплирати и достићи ће чак 53,5 процената. Другим речима, ако је однос броја особа које могу да раде према броју пензионера данас у Европи четири према један, пројекције показују да ће у 2060. години тај однос бити два према један.

Како Гордана Бјелобрк коментарише данашње велике разлике у очекиваном трајању живота између појединих земаља (на једној страни Русија, Украјина, Молдавија, Литванија, на другој Шведска, Швајцарска, Италија, Норвешка), и то поготово код мушког становништва?

„Сигурно је да ће, док буду постојале разлике у достигнутом степену друштвено-економског развоја појединих земаља, постојати и разлике у нивоу смртности. Опадање смртности и продужење средњег трајања живота свакако ће и даље бити циљ сваког друштва, али темпо смањења смртности више неће ићи убрзаном путањом”, каже госпођа Бјелобрк, примећујући да жене у свим европским земљама живе дуже, али да је та разлика нарочито велика у земљама бившег Совјетског савеза (Белорусија и Русија).

„Иако је тешко прецизно објаснити откуд тако велике разлике, генерално се може рећи да су оне резултат деловања многих биолошких и социјалних фактора и разлика у животним навикама. Већа распрострањеност алкохолизма и пушења међу мушкарцима јесте значајан фактор који такође утиче на ниво смртности мушке популације, а самим тим и на очекивано трајање живота у зависности од пола.”

И ниво развијености здравственог система и здравствених служби утиче на здравствену слику становништва, а самим тим одређује и ниво смртности. То се односи и на развој и примену савремене фармакологије. Међутим, очекивано трајање живота у развијеним земљама достигло је ниво који ће у будућности веома тешко расти због деловања ограничавајућих биолошких фактора (старење организма), мада ће смањењу смртности свакако доприносити праћење и сузбијање нових узрока смрти, нова открића у медицини, већа информисаност популације о превентивној заштити и подизању нивоа здравствене културе, рекла нам је госпођа Бјелобрк.

На примедбу да данашњи све млађи мигранти долазе са Блиског и Средњег истока у све старију Европу, Бјелобркова наводи податак да је просечна старост становника Немачке 44,5 година, док су досељеници који стижу у ову земљу знатно млађи. Реч је о досељеницима који су и у радном и у фертилном статусу, тако да се у земљама у које они стижу може очекивати позитиван демографски утицај, каже наша саговорница, напомињући да овде не говори о проблемима који настају као резултат разлика у културним, верским и дугим навикама, па и о актуелним безбедносним проблемима и терористичким актима који се дешавају у време најинтензивнијих досељавања.

Очекивано трајање живота све дуже у Европи

Очекивано трајање живота је све дуже не само у Европи него и у другим деловима света. Оно је, према неким прорачунима, 1950. у свету било 46,5 година, да би 2009. достигло 69,2 године, па се зато међу демографима све чешће помиње такозвана проспективна старост, која уважава не само датум рођења неке особе него и проживљене године или реалну старост на одређеном подручју. Како у свом раду наводе демографи Мирјана Девеџић и Јелена Стојилковић, захваљујући смањеном морталитету и порасту просечног трајања живота, преостале године живота многим генерацијама, формално старих, посебно најмлађих старих, остају за вишегодишњи активан живот. Колико ће још година у просеку живети особе одређене старости израчунава се на основу показатеља смртности. Тако се открива да је, захваљујући смањењу морталитета старијег становништва у развијеним земљама, „старост” постала дужа него што је некад била, а старо становништво виталније. Лица старости 65–69 година у Јапану живеће у просеку још 21 годину, у Шведској више од 19 година, у САД око 19. Утврђено је такође да старост мушкарца од 62 године крајем 20. века у Аустралији одговара старости човека од 54 године средином века, то јест да им је број преосталих година живота исти. Свака старост није иста ако се посматра на индивидуалном нивоу. Проспективни приступ нам показује да се разлике могу уочити и на нивоу целе популације и да старост можемо посматрати не само као биолошку него и као друштвено-историјску категорију.