Какви су нам музеји потребни

Већина нас за протеклих десетак година, колико траје реконструкција зграда Музеја савремене уметности и Народног музеја у Београду, заборавила је како су некада изгледале сталне поставке те две наше највеће музејске институције. Будући да се очекује да током 2017. оба отворе врата својих здања кустоси вредно раде на осмишљавању начина на који ће посетиоцима презентовати своје вредне збирке, али још увек све то држе у тајности – желе да изненађење публике буде комплетно. Пошто су иновације у свету музеологије константне „Политика” је истраживала какви су нам музеји данас потребни, које су то нове тенденције које се могу видети ван граница наше земље и како би то наши музеји требало да функционишу, пре свега у односу према публици.

Зоран Ерић, шеф Одељења уметничких збирки и изложби Музеја савремене уметности Београд, каже да ће се кућа у којој ради потрудити да одговори на све изазове савремености, посебно када је у питању педагошки рад са публиком, што је у време оснивања музеја био сегмент рада који је био посебно подстицаjaн, а што ће сада опет бити кључно.

– Ханс Улрих Обист, један од тренутно најпознатијих кустоса, рекао је недавно да на свету не постоји више од, можда, пет музеја који раде иновативне поставке, док већина само репродукује уметнички систем, при чему се ништа драстично не мења. Дао бих, ипак, два позитивна примера. Први је Ван Абе музеј у Ајндховену, који води Чарлс Еше, познати кустос који је радио и за велика уметничка бијенала. На једној конференцији смо разговарали и тада ми је рекао да је ротирао радове актуелних уметника и њих је постављао у дијалог са делима из збирки музеја. На тај начин створио је динамику нечега што се зове стална поставка и о тој флексибилности и ми у МСУБ управо размишљамо. Добар модел јесте и нова поставка у Бобуру, где је у посебним целинама, односно истраживачким собама, омогућено теоретичарима да на свој начин учествују у сталној поставци – истиче Ерић. Он каже и то да се у већини музеја у којима је био провлачи глобална идеја спектакла, да се музеји фокусирају на уметнике звезде, чија дела имају у збиркама, што све диктирају тржиште и финансијски интереси.

Да ли ћемо у будућности имати статичне или динамичне, традиционалистичке или иновативне музејe умногоме зависи од тога у каквом ћемо друштву живети, оцењује Небојша Миленковић, виши кустос Музеја савремене уметности Војводине у Новом Саду, додајући да то што су два највећa музеја у земљи недоступна читаву деценију сведочи о томе да данашње српско друштво без музеја, очигледно, може. Или, макар, мисли да може.

– Као што једнако „може” и без других ствари које се у пристојним друштвима подразумевају. Па, уколико је овакво стање у престоници, можете само да замислите шта се дешава са музејима у остатку ове земље? Између (нео)либералних мантри о самоодрживим, односно самофинансирајућим, и државно дотираним музејима, које свака власт воли, негде као да се изгубио осећај друштвене одговорности. Реално гледано, ни понижена, и на сваки начин обезвређена музеолошка струка на актуелно стање још увек не налази, чак ни не тражи, адекватан одговор. Поред културног производа, чувара памћења и места производње знања, музеји су и места сусретања, преиспитивања, дијалога... Шта, на пример, изговорити пред чињеницом да, такође државно дотирани, Лувр годишње посети готово десет милиона људи? – пита се овај кустос.

Мр Ана Богдановић, истраживач-сарадник Одељења за историју уметности Филозофског факултета у Београду, каже да је важно да музеји кроз сталне поставке пруже слику о развоју историје уметности или њене савремености која може да комуницира са широм публиком и омогући основне увиде о одређеној уметничкој епохи, али и да ужој, стручној публици отвори нове погледе о разумевању уметничке прошлости или садашњости. Она додаје да Народни музеј, као и Музеј савремене уметности у Београду имају изузетно значајне, богате и интересантне колекције, али и занимљиве историје које заједно представљају одличну полазну тачку за осмишљавање нових сталних поставки.

– Када говоримо о уметности 20. века, неколико проминентних музеја у Европи је током протеклих година кроз сталне поставке понудило нова читања уметничких прошлости минулог века. Издвојила бих Националну галерију у Берлину која је, пре почетка радова на санацији зграде започете 2015. године, своју колекцију приказала кроз три идејно-хронолошки подељене изложбе које у колерацији са друштвено-политичком и економском динамиком 20. века мапирају основне ставове и реакције остварене у домену уметности: „Модерна времена 1900–1945”, „Подељено небо 1945–1968”, „Проширење зоне борбе 1968–2000”. Национални музеј краљице Софије у Мадриду је још један пример изузетне праксе када је у питању излагање модерне уметности, а најновија истраживања у овом музеју везана су за испитивања развоја модерне уметности по деценијским етапама које су схваћене као проблемске историјске целине. Интересантно је подсетити да је реконструкција уметничке прошлости по деценијама била главни оквир излагачке праксе МСУБ, односно његовог оснивача и дугогодишњег управника Миодрага Б. Протића – објашњава наша саговорница. Ана Богдановић истиче пример Тејт музеја у Лондону где се хронологија ставља у други план, док се дела из различитих епоха сучељавају у изложбеном простору.

Др Вишња Кисић, генерална секретарка организације „Европа ностра”, каже да би при отварању реконструисаних музеја волела да види не само обновљене зграде, већ новопромишљене концепције и садржаје. Један од помака био би да музеји, поред тумачења својих збирки, понуде посетиоцима и тумачење историје, промена и развоја музеја као друштвених и политичких институција.

– Управо би разумевање промена назива, концепција и идеолошких позиција ове две институције у Србији, Југославији и посебно у односу на Европу, омогућило грађанима да разумеју историјске токове, политичко-друштвени контекст и борбе за идентитетска питања на овим просторима од деветнаестог века до данашњег тренутка. Поред овог такозваног критичког „кустосирања самих себе”, било би важно отворити простор за дијалог музеја са савременим уметницима и мислиоцима на међународном нивоу који би кроз резиденцијалне програме интервенисали и нудили нове погледе на постојеће збирке и музејске просторе и програме – сматра Вишња Кисић.