Oставку сам написала у јулу прошле године

Ања Суша провешће овогодишњу јесен последњи пут у функцији селектора Битефа коју је протеклих десет година обављала у сарадњи са Јованом Ћириловим. Њена одлука о повлачењу уследила је због односа државе према култури и овом фестивалу, односно што је, како сама каже, „Јовановим одласком Битеф постао глинени голуб у забавном парку српске културе”.

Овогодишњи 50. Битеф који носи симболичан поднаслов „На леђима махнитога бика” биће одржан од 24. септембра до 2. октобра уз учешће 12 представа из девет земаља.

Битеф се ове године враћа свом изворном међународном карактеру превазилазећи европски оквир који је доминирао последњих година. Шта је у фокусу овогодишње селекције? Који је заједнички именитељ позваних представа?

Прво желим да нагласим да Битеф никада није ни напустио свој изворни концепт. Последњих година се, због драстично смањеног буџета, сасвим природно смањила и могућност довођења ваневропских представа, али је и ту било неколико изузетака попут трупе „Нејчр тиатр оф Оклахома“ из Њујорка или Роберa Лапажа, са продукцијом из Канаде. Било је, наравно, и много ваневропских уметника који тренутно раде у Европи , попут аргентинских уметника Констансе Макрас или Родрига Гарсије, или америчке кореографкиње Мег Стјуарт, тако да није баш сасвим једноставно, а ни истинито закључити да је Битеф  изгубио свој изворни карактер.

Ове године је, пре свега због знатно већег буџета који је фестивалу сасвим заслужено био на располагању, било могуће довести и неколико пројеката који су настали ван Европе и који тематизују ваневропску културу и савремене извођачке праксе. Радознала сам да видим да ли ће се тај тренд финансијског побољшања ограничити само на овогодишњи фестивал или ће постати редовна пракса.

Што се тиче овогодишње селекције, у фокусу је Европа као подивљали бик на чијим леђима седимо, покушавајући да што дуже не паднемо. Ако говоримо о заједничком именитељу, онда је то питање виђења другог и другости – онога ко стоји иза неке стварне или имагинарне жице на граничним прелазима или у свакодневном животу.

Битеф је одувек био повезан са најтежим искушењима. Колико је у том смислу било деликатно направити селекцију јубиларног 50. издања у којој се неће представити ни један редитељ нити кореограф који је већ био гост фестивала?

То је био сладак изазов, иако није било лако, јер су Битеф од његовог оснивања до данас посетили скоро сви значајни уметници од друге половине 20. века до данас. Али, увек има и нових, а и оних који су вредни пажње а некако су нам промакли. Раби Мруе, Душан Давид Пажижек, Мило Рау нека су од имена чијем доласку се радујемо.

Овогодишњу селекцију Битефа чини 12 представа уметничких трупа из Пољске, Кине, Аустрије, Француске, Немачке, Либана, Сингапура, Хрватске и Србије. Да ли ће 50. Битеф успети да провоцира? Какве полемике очекујете?

Сигурна сам да хоће. То је напросто у јеретичној природи овог фестивала и надам се да је то један од квалитета који Битеф никада неће изгубити. Биће, можда, мало више гламура, монтираних осмеха, пригодних похвала – сходно јубилеју, али Битеф је увек Битеф. Мрзе га и обожавају, диве му се и ваљају га по блату. А он и даље траје и трајаће.

Од оснивања Битефа 1967. године до данас о њему се чешће писало негативно него позитивно. Зашто?

Морали бисмо озбиљно да анализирамо критику Битефа од његовог настанка до данас да бисмо то закључили. Нисам сигурна да је баш тако. Постоје веома релевантни југословенски критичари који су са пуно знања и добронамерно пратили Битеф, нарочито у његовим првим данима – помажући овом фестивалу да се контекстуализује и развија. Сигурно је да је Битеф увек постављао изазове – уметничке и интелектуалне на које није увек свима лако да одговоре, а нарочито онима који воле да буду „први у селу“. Битеф је увек узнемиравао локалну позоришну хијерархију и њену идеју сопствене релевантности.

Дошло је време да, како каже Кандид, обрађујете свој врт. Који су субјективни, односно објективни разлози вашег одласка са места селектора Битефа, посебно ако се зна да не личите на особу која доноси исхитрене одлуке?

Одлука није била нимало исхитрена. Ја сам је, наиме, најавила пре скоро годину дана. Написала сам оставку још у јулу прошле године када сам размишљала да одем због веома лоше ситуације на фестивалу, али пошто је прошли Битеф био посвећен Јовану Ћирилову осећала сам да морам да останем до краја. Онда је дошло до кадровских промена на фестивалу и сматрала сам да је коректно да помогнем колеги Ивану Меденици у припреми веома захтевног јубиларног издања Битефа. А желела сам, што је, иначе, веома уобичајена пракса у цивилизованом свету – да свој одлазак најавим на време како би период транзиције на фестивалу био што безболнији. Осим тога, моје редитељске обавезе ми већ дуго отежавају рад на Битефу и то је био разлог више за овакву одлуку. Видим да је овакав развој ситуације изазвао изненађење јер смо ми, очигледно, навикнути на импулсивне потезе и на то да нас ту и тамо „поједе мрак“. Волимо краткорочну медијску забаву, спиновања, ботовска надметања у дегутантним ад-хоминем коментарима испод новинских текстова, квазиактивизам по друштвеним мрежама и пуцање из празних пиштоља у погрешне мете. Мени је драго што је у овом случају, бар за сада, све било мимо уобичајене некрофилне праксе у српској култури. Већ сам једном преживела ову варијанту са „мраком“ у случају позоришта „Душко Радовић“, па сам се овог пута определила за нешто мало комотније, мало више у складу са мојом динамиком и етиком. Па и естетиком.

Ваш професионални ангажман у наредном периоду усмерен је на друге земље и културе. Колико вам је позиција селектора Битефа помогла да градите своју инострану редитељску каријеру?

Мој професионални ангажман је већ пет година усмерен на друге земље, без претераног публицитета на нашим просторима. Уочавам да је то одједном постало веома интересантно овдашњим медијима. Позиција на Битефу ми није нарочито помогла. Могло би се чак рећи и да ми је одмогла. Позиција селектора вас често ставља у веома незахвалну ситуацију када морате да одбијете неки пројекат, неке етаблиране институције, на пример, а ја ту никада нисам калкулисала ни трговала. Већина позоришта у иностранству у којима сам радила или ћу радити никада није била на Битефу током мог мандата – нарочито скандинавских. Има и неколико изузетака и то због тога што је реч о реномираним кућама и представама које су биле славне и пре доласка на Битеф и које су донеле огроман успех фестивалу. Све је питање мере и доброг укуса. Ако ме је ишта препоручило изван граница Србије онда је то, више од било чега другог, мој рад у позоришту „Душко Радовић”, који ми је дао почетни импулс. Од када сам најавила да се повлачим са Битефа добила сам пет нових међународних позива као редитељ, из различитих држава. Јасно је, дакле, да је ту неки други критеријум у питању. Врло вероватно, мој рад и његови резултати.

Немате, кажете, никакав контакт са српским позориштима. Тим поводом сте изјавили да се осећате – необично. Ако немате контакт са српским позориштима како сте успели да изградите иностране „дијалоге”?

Тренутно, збиља, немам. Комуникација је, напросто, замрла на обе стране, вероватно највише због тога што сам превише одсутна. Ипак, веома бих волела да, после неколико година, поново радим на свом језику. И то ће се, можда, ускоро догодити. А можда и неће. Прихватићу и једну и другу опцију.