Ћутање двојице српских министара

Србија је доведена у неугодну ситуацију да мора јавно да одбије понуду коју никад није прихватила.

Како се догодило да руско министарство одбране рачуна на практичну помоћ српске (и кинеске) војске у спровођењу хуманитарне операције у Алепу?

Ситуација у овом сиријском граду, чије делове контролишу и режимске и побуњеничке снаге, јесте катастрофална. Због интензивних борби по Сирији, чак два милиона људи остало је без струје и воде, док су почеле да се топе залихе хране и лекова.

Одсек УН за хуманитарну помоћ саопштава да има довољно хуманитарне помоћи, укључујући горивo и генераторe, да је све спремно за наставак њеног дотура опкољеним градовима у Сирији, али да помоћ не може да буде испоручена из безбедносних разлога.

То значи да би и српски војници били угрожени и доведени у ситуацију да евентуално у самоодбрани морају да употребе оружје. Војска Србије на тај начин би се укључила у ратна дејства на страни једне од зараћених страна – Русија је отворени савезник режима председника Башара ел Асада.

Постоји ли правни основ ангажмана? Не постоји. Центар за мировне операције, јединица Генералштаба Војске Србије, намењен је за избор, обуку, опремање, припрему и упућивање појединаца и јединица из Министарства одбране и ВС у мултинационалне операције – под мандатом Уједињених нација и Европске уније.

Припадници Војске Србије, њих више од 320, данас су ангажовани у 11 мултинационалних операција по Конгу, Либерији, Обали Слоноваче, Сомалији, Малију, Централноафричкој Републици, Кипру, Либану, а у неким мисијама има војне посматраче. Као својеврсно признање Србији, Центар је ове године примљен у пуноправно чланство Европске асоцијације центара за обуку за мировне организације.

Ако су безбедносно најсложеније мисије у Либану и Централноафричкој Републици, како каже начелник Центра ВС за мировне операције пуковник Миливоје Пајовић, онда би улазак у гротло сиријског грађанског рата несумњиво био изузетно опасан.

Зашто Русија не жели да су укључи у хуманитарну операцију под заставом УН питање је разних мотива Москве, али јасно је да би сваки ангажман на страни Русије био супротан усвојеној политици. Исто важи и за мисије које покреће НАТО.

Како се онда догодило да агенција Тасс пренесе да руско министарство одбране рачуна на практичну помоћ Војске Србије? На основу чега агенција пише да Русија рачуна на „даље практичне кораке” Србије и Кине након што су већ пружиле подршку руско-сиријској иницијативи – чиме је отворен простор разним спекулацијама?

Све се замрсило почетком августа састанком министара иностраних послова и одбране у техничкој влади Ивице Дачића и Зорана Ђорђевића с руским амбасадором Александром Чепурином.

Руски дипломата говорио је, између осталог, о тешкој хуманитарној ситуацији у Сирији, о намери Москве да у сарадњи са сиријским и другим хуманитарним организацијама покрене озбиљну кампању дотура помоћи угроженим цивилима и да Русија очекује ангажман Србије.

Био је то јасан позив, а министри Дачић и Ђорђевић климали су главама. Амбасадор је то прочитао као знак одобравања и сагласности. Кад је депеша прослеђена Москви, руско Министарство одбране издало је саопштење које је пренео Тасс.

Двојица српских министара имали су прилику да амбасадору учтиво пренесу „растућу забринутост”, али и да јасно кажу да Србија своје војнике може по свету да ангажује искључиво у мировним или хуманитарним операцијама под покриљем УН и ЕУ. Да би оваквим потезом била нарушена војна неутралност Србије.

Прилика је пропуштена. Очекивано одбијање руског позива неугодно је за обе стране. А није морало да буде тако. Да су министри Дачић и Ђорђевић обавили своје функције онако како је требало.