Ćutanje dvojice srpskih ministara

Srbija je dovedena u neugodnu situaciju da mora javno da odbije ponudu koju nikad nije prihvatila.

Kako se dogodilo da rusko ministarstvo odbrane računa na praktičnu pomoć srpske (i kineske) vojske u sprovođenju humanitarne operacije u Alepu?

Situacija u ovom sirijskom gradu, čije delove kontrolišu i režimske i pobunjeničke snage, jeste katastrofalna. Zbog intenzivnih borbi po Siriji, čak dva miliona ljudi ostalo je bez struje i vode, dok su počele da se tope zalihe hrane i lekova.

Odsek UN za humanitarnu pomoć saopštava da ima dovoljno humanitarne pomoći, uključujući gorivo i generatore, da je sve spremno za nastavak njenog dotura opkoljenim gradovima u Siriji, ali da pomoć ne može da bude isporučena iz bezbednosnih razloga.

To znači da bi i srpski vojnici bili ugroženi i dovedeni u situaciju da eventualno u samoodbrani moraju da upotrebe oružje. Vojska Srbije na taj način bi se uključila u ratna dejstva na strani jedne od zaraćenih strana – Rusija je otvoreni saveznik režima predsednika Bašara el Asada.

Postoji li pravni osnov angažmana? Ne postoji. Centar za mirovne operacije, jedinica Generalštaba Vojske Srbije, namenjen je za izbor, obuku, opremanje, pripremu i upućivanje pojedinaca i jedinica iz Ministarstva odbrane i VS u multinacionalne operacije – pod mandatom Ujedinjenih nacija i Evropske unije.

Pripadnici Vojske Srbije, njih više od 320, danas su angažovani u 11 multinacionalnih operacija po Kongu, Liberiji, Obali Slonovače, Somaliji, Maliju, Centralnoafričkoj Republici, Kipru, Libanu, a u nekim misijama ima vojne posmatrače. Kao svojevrsno priznanje Srbiji, Centar je ove godine primljen u punopravno članstvo Evropske asocijacije centara za obuku za mirovne organizacije.

Ako su bezbednosno najsloženije misije u Libanu i Centralnoafričkoj Republici, kako kaže načelnik Centra VS za mirovne operacije pukovnik Milivoje Pajović, onda bi ulazak u grotlo sirijskog građanskog rata nesumnjivo bio izuzetno opasan.

Zašto Rusija ne želi da su uključi u humanitarnu operaciju pod zastavom UN pitanje je raznih motiva Moskve, ali jasno je da bi svaki angažman na strani Rusije bio suprotan usvojenoj politici. Isto važi i za misije koje pokreće NATO.

Kako se onda dogodilo da agencija Tass prenese da rusko ministarstvo odbrane računa na praktičnu pomoć Vojske Srbije? Na osnovu čega agencija piše da Rusija računa na „dalje praktične korake” Srbije i Kine nakon što su već pružile podršku rusko-sirijskoj inicijativi – čime je otvoren prostor raznim spekulacijama?

Sve se zamrsilo početkom avgusta sastankom ministara inostranih poslova i odbrane u tehničkoj vladi Ivice Dačića i Zorana Đorđevića s ruskim ambasadorom Aleksandrom Čepurinom.

Ruski diplomata govorio je, između ostalog, o teškoj humanitarnoj situaciji u Siriji, o nameri Moskve da u saradnji sa sirijskim i drugim humanitarnim organizacijama pokrene ozbiljnu kampanju dotura pomoći ugroženim civilima i da Rusija očekuje angažman Srbije.

Bio je to jasan poziv, a ministri Dačić i Đorđević klimali su glavama. Ambasador je to pročitao kao znak odobravanja i saglasnosti. Kad je depeša prosleđena Moskvi, rusko Ministarstvo odbrane izdalo je saopštenje koje je preneo Tass.

Dvojica srpskih ministara imali su priliku da ambasadoru učtivo prenesu „rastuću zabrinutost”, ali i da jasno kažu da Srbija svoje vojnike može po svetu da angažuje isključivo u mirovnim ili humanitarnim operacijama pod pokriljem UN i EU. Da bi ovakvim potezom bila narušena vojna neutralnost Srbije.

Prilika je propuštena. Očekivano odbijanje ruskog poziva neugodno je za obe strane. A nije moralo da bude tako. Da su ministri Dačić i Đorđević obavili svoje funkcije onako kako je trebalo.